Pročitaj mi članak
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
Одбрана од исламизације и поарбанашивања (8)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
Турци су освајали земље и народе силом оружја, исламизацијом и привилегијама. Турци су знали да су Срби и Арбанаси различити. Зато су увек подбуњивали Арбанасе против Срба. Арбанаси су примањем ислама у прво време по налогу турске затирали све српске трагове. Проређивањем православног српског становништва на Косову и Метохији, погибијом, одвођењем у ропство и исељавањем под притиском мењала се етничка структура становништва. Притисци су испољавани у више видова: убиства православних Срба, велики намети и дажбине, пљачке, обезчашћивање жена и девојака, забрана обичаја и верских обреда све је то утицало да се број православних Срба смањује.
Турци су исламизоване Арбанасе из пасивнних крајева са данашње територије Албаније који су били на ниском ступњу цивилизације сакупљали, наоружавали и усмеравали да нападају српска села, да убијају и пљачкају.
У почетку ово су били Арбанаси из врлети са Проклетија које су Турци окупљали у паравојне банде: арамије, тајфе, кесеxије и качаке.
Качачке банде су ишле од српског села до села, од места до места и чинили злочине. После њихових злочина наилазе појединци, а многи и са породицама и врше насилну колонизацију Косова и Метохије.
Турци, да би учврстили своју власт на овим просторима користили су многе методе. Из тих р азлога су и довели крволочне Татаре и Черкезе који су починили велике злочине над српским живљем. Они су опустошилли многа српска села и насеља. А Арбанаси после њихових акција и качака Арбанаса масовније се насељавају из Албаније на Косово и Метохију.
Проређивању српског становништва поред ових злочина допринеле су и масовније сеобе Срба на север 1690. , 1737. године као и српскотурски рат 1877-1878. године.
Турци су од првих година освајања српских земаља отпочели са поисламљивањем Срба и Цигана. Овај процес ће бити олакшан и убрзан када су у ове крајеве пристигли Арбанаси који су већ били исламизовани или су пак примили ислам при самом насилном насељавању на српским имањима. Они Срби који су примили ислам то су чинили услед јаког додира са већ исламизованим Арбанасима, због претњи и притисака, али и због спаса од насиља. Промена вере је један од узрока сеоба. Постоје примери породица које су бежале од рођака који су примили ислам, али је засигурно да је и сам чифлучки систем био један од узрока сеоба.
Турци и Арбанаси нису штедели ни српске светиње.Исте су пљачкали, глобили па и рушили. Многе вредности су опљачкане из српских манастира, цркава и других културних установа.
„Ни у појави турчења не могу засад утврдити слабост духа у овога народа. И кад се деси данас случај турчења, узроци су му далеко ван граница карактера самога народа. Турчење бива само код женскиња. Какав обестан Арнаутин отме девојку, осрамоти је насилно, и тад јој остаје двоје: или да се врати осрамоћена у село, да не сме ником погледати у очи, да се не може удати и да живи под вечитим страхом од непрестаних претњи онога који ју је био отео, или- да се покори судбини.”[34]
„Многи наши људи а и жене иако су били у опасности свога живота нису се одрицали своје прадедовске православне вере. Поготову младе девојке готово малолетне, те ни своје народности која се губила променом вере. Ево неких примера: Новембра 1869. године, Арнаутин Дена Јопин из села Студеничана уграби насилно лепу девојку Анђу, ћерку Младена Стојановића из истог села у намери да је потурчи и задржи себи за жену. Али, Анђа никако није хтела погазити своју православну веру, иако је подносила разне муке. Анђа никако није пристајала и спасила се. А Арбанаси јој због тога убију оца.
У селу Љубижди, близу Призрена, Мару, ћерку Трифуна Тодосића. 1887. године отму да би је приморали да промени веру и да прими ислам. У овом случају Арбанас се послужио лукавством и лажју. Уместо да Мара да своју изјаву на надлежном месту да ли прихвата ислам или не они потуре једну Арбанаскињу која изјави да прихвата да се потурчи и тако јадној Мари подвале. Али Мара ће им за ову подвалу доскочити. Једног дана пред саму зору устане и свом отмичару сакрије одело и узме његово оружје И стигне до својих родитеља. Ово је за Арбанасе била велика брука.
Из села Речана Арбанас је уграбио Неду ћерку Симе Ђорђевића да је присвоји и преведе у ислам на шта она није пристајала. Супруга овог Арбанаса била је на страни Неде, јер се плашила ако Неда прими ислам биће друга жена њеног супруга што јој није одговарало. На истиначин у селу Кориши, 1902. године насилно су одвели петнаестогодиш њу Јованку ћерку Стојка Алексића. Отео ју је познати зликовац Бећир Абазов. Када Арбанаси и њихове жене из те породице нису успели да је убеде да прими ислам они је воде у Призрен ноћу у Курилску текију, да јој шеик очита извесну молитву и опоје воду, коју је Јованка имала пити и под њеним дејством попустити и вером преврнути.Јованка је на дипломатски начин избегла злу судбину и обрела се у Призренској митрополији и тако се спасила беде.”[35]
У начелству топличком Раденко Вучетић из Пећи 14. Маја 1890. године поред осталог изјави: ”Антонија Раловића и братанца му из Рудника убили су муаxери-насељеници-Арнаути због тога што је Антоније бранио своју кћер, недавши им да је потурче. Ови су Арнаути из Белице.
Такође пре пет недеља Смајил Аxијини синови и Муртез из Радавца убили су Милића ]алића из Трбовића само зато што није могао да им исплати уцену од 1.000 гроша“.[36]
Бранислав Нушић, конзул Краљевине Србије у Приштини 20.новембра 1894. године пише министру инострани дела М. Богићевићу: „Зулуми су на Косову свакога дана све гори И гори и све несноснији. Расељавање српског живља све јаче расте. Расељавају се сад већ и становници вароши.
Пре четири дана десио се у Гњилану случај; Арнаутин Сали чауш отео једном Србину жену и терао је да веру промени. Да би се то урадило мора се доћи у ућумат да пред кајмаканом и хоxом изјави да хоће да промени веру. Дошли су били и њен отац Станко из села Витине и мајка јој. Она је изјавила да неће да промени веру и онда је Сали у сред ућумата убио јој оца и мајку а затим је мирно отишао. ”[37]
___________________________________________________________________________________________________
[34] (БРАНИСЛАВ НУШИЋ, КОСОВО-ОПИС ЗЕМЉЕ И НАРОДА)
[35] (ПЕТАР КОСТИЋ, ПРОСВЕТНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА У ПРИЗРЕНУ И ЊЕГОВОЈ ОКОЛИНИ У 19 И ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА СА УСПОМЕНАМА ПИСЦА)
[36] (БРАНКО ПЕРУНИЧИЋ, ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА ИЗ ПРИШТИНЕ 1890-1900. НАРОДНА КWИГА, БЕОГРАД, 1985.)
[37] (АС-МИД-ПО-А-1-1894).
