Прочитај ми чланакДок су дуго масовно са села бежали у град, јер мисле да је боље гурати се у 15 квадрата у брзом животу него у 100 квадрата у мирној сеоској идили, може се рећи да је почео један нови период када урбани људи одлучују да оду пут села.
И, веровали или не, с једном модерном породицом смо причали, и толико су им лепа искуства, да нећете остати равнодушни.
После много селидба и промене послова, Кикинђанин Бојан и Новосађанка Данијела Врањеш Гајић, родитељи двоје деце у том тренутку, решили су да напусте град и преселе се на село, у Обровац. Ни први, ни последњи који су се одлучили да промене живот на тај начин, али свакако једни од најхрабријих и најуспешнијих у том подухвату.
– Тада смо имали двоје деце и понајвише због њих, почели смо да трагамо за неком кућом у првом селу до Паланке. Није нам било важно ни које је село, ни да ли ту некога познајемо… Само да нам се свиди кућа. Ипак, одлучисмо се за једну кућу у Обровцу где нас је жена продавац лепо дочекала у дворишту, скувала ручак од поврћа из баште…
– Све је одисало миром, деца су одмах ту, у непознатом, почела да се играју, опуштено као да је њихово. Тако је и било. Кућа је постала наша уз малу помоћ кредита државе која је у том моменту то одобравала – почиње своју причу Гајићева.
Упустили су се, каже она, иако су живели од једне плате оптерећене кредитом, и без ичије помоћи. Наравно, наишли су на велико неодобравање околине и пријатеља којима је све деловало као лудост.
– У селу тада није постојала месара, мењачница, вртић. Дакле ја сам чувала децу, он је радио. Одлучили смо се за још деце и родили још троје иако смо и даље живели од једне плате. Сама сам научила да кувам, правим слаткише и зимницу, и заправо је мој рад у кући био начин да преживимо. Штедели смо и тако што нисам плаћала вртиће, месила сам хлеб и спремала све остало сама из баште и воћњака.
На град је заборавила, као и на изласке и дружења и посветила се само деци и кући.
– То је велика жртва коју није свако спреман да прихвати. На селу нема брзине. Потребно је стрпљење да се нешто посади, порасте, па тек много касније једе. Живот на селу значи живот у раду, надању и чекању. Нема јурњаве. Зар није најважније јести здраво, бити у физичкој форми и наравно, здраве душе. У буци и градској галами тога нема – констатује ова домаћица и мајка петоро деце.
Млади и даље беже у град, а ови из града иду у село
Од 60-их година прошлог века наовамо почео је период деаграризације, односно напуштања пољопривреде, сматра агроекономски аналитичар Милан Простран. Сада се доста младих одлучује да од градске гужве и начина живота „побегне“ на село
– Држава је у то време имала буран индустријски развој и сељење у град је био природан процес имајући у виду заосталост земље. Упостало, то је био случај и у Европи. Мислим да ово што се сада дешава није трајан процес. Сада се млади услед недостатка посла одлучују да започну посао и живот на селу. Посебно су у Воводини куповане куће у последњих пет, шест година – примећује Простран.
Покрајинска влада је давала имања и куће на коришћење као шансу младима да отпочну економску активност и одрже породицу. Према речима Пространа, требало би сада урадити анализу стања да би се видели ефекти такве помоћи. Исто тако, сматра да село није за оног који не зна да се бави пољопривредом и сточарством.
– У оквиру програма покрајинске владе до сада је било више интересената, него што је било расположивих кућа. Мислим да је за почетнике у пољопривреди много 25 хектара и да им треба дати 10 хектара. Било би добро створити другу инфраструктуру и задруге да имају ти млади на кога да се ослоне. Ту треба укључити и социологе. Ипак, о пресељењу на село највише треба да размишљају они који имају неку основу и који су наследили земљу јер је потребно познавање процеса производње хране, имати неко образовање…- закључује овај агроаналитичар.
Програми државе као подстицај:
1. Конкурс Министарства без портфеља за доделу бесповратних средстава за оснивање нових задруга и инвестиције у постојеће задруге у 2017. години, траје до октобра, а за нове задруге предвиђена је помоћ од чак 50.000 евра.
Услов за нове задруге, поред поседовања земље, јесте да се удружи пет задругара, који не морају имати исту делатност и да тако удруже ресурсе и оснују задругу. Паре се могу трошити искључиво наменски и држава ће вршити контролу како не би дошло до злоупотребе.
2. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде је 2017. године у систем подстицаја у пољопривреди и руралном развоју први пут увело нову меру руралног развоја – посебну врсту подстицаја намењену младим пољопривредницима, од 18 до 40 година старости.
Правилником су предвиђени подстицаји за инвестиције у набавку нових машина, механизације, опреме, квалитетних приплодних грла за унапређење примарне биљне и сточарске производње и припрему пољопривредних производа за тржиште, као и за инвестиције у набавку нових машина и опреме за прераду млека, поврћа и воћа на пољопривредним газдинствима младих пољопривредника.
Управа за аграрна плаћања је расписала Конкурс за подношење пријава за остваривање подстицаја за подршку програмима који се односе на повећање дохотка и унапређење квалитета живота у руралним подручјима кроз подршку младим пољопривредницима у 2017 години.
Решењем се утврђује право на подстицаје, налаже авансна исплата износа од 75% од вредности инвестиције без пореза на додату вредност и обавезује корисник подстицаја да реализује инвестицију и достави Управи за аграрна плаћања прописане доказе о релизацији инвестиције.
3. Поред овог Правилника који се односи искључиво на посебне подстицаје за младе пољопривреденике и који ће се спроводити и у наредном периоду, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде је за категорију младих пољопривредника предвидело посебне погодности и у оквиру других Правилника, односно других подстицајних мера. Тако је Правилником о условима и начину остваривања права на кредитну подршку за младе пољопривреднике предвиђена фиксна каматна стопа од 1% уместо 3% која важи за остале категорије корисника.
