Србија нема јединствен закон који би државне институције обавезивао да на одређени начин и под одређеним условима воде и чувају службене белешке и друге званичне материјале.

Да се Србија брине о својој архивској грађи као што то ради САД, можда би вест да је у пожару у Министарству спољних послова изгорео српски оригинал Дејтонског споразума, па и документа попут оног о Превлаци, Версајски мировни уговор, оригинал Тројног пакта и поверљиве депеше, те 2002. дигла узбуну међу нашим историчарима и биографима, као што су се ових дана на ноге дигле њихове америчке колеге „само” због тога што је Хилари Клинтон уништила неке своје, како је казала, приватне мејлове.

Шта је било у Кенедијевом медицинском картону

Колико је важан приступ службеним државним архивама, сведочи и податак из САД. Наиме, крајем 1990. године Далек је био први научник коме је био дозвољен приступ медицинском картону председника Џона Кенедија. Тај картон био је под контролом тројице Кенедијевих сарадника који су до тада одбијали да га покажу истраживачима. Историчари су открили да је Кенеди имао више озбиљних здравствених проблема него што је то било познато и да је био лечен широким арсеналом лекова, што је била велика вест.

За разлику од наше земље, где је готово незапажено у стручној јавности прошла вест о пожару у МСП-у који је прогутао многе важне историјске документе, одлука Хилари Клинтон да уништи више од 30.000 мејлова из периода када је водила Стејт департмент у првој Обаминој администрацији – а с приватног мејла комуницирала је и са домаћим и страним званичницима – изазвала је згражавање тамошње стручне јавности.

Она се заправо оглушила о наредбу администрације да сви званичници морају да комуницирају с владиног мејла јер би они аутоматски били сачувани у државним архивама и доступни јавности на основу Закона о доступности информација.

Уз то, преписку није ни копирала на сервер Стејт департмента, иако су та писма званична документација која мора да остане у државним архивама.

У Србији, међутим, у овој области влада хаос, јер нема јединственог закона који би државне институције обавезивао да на одређени начин и под одређеним условима воде и чувају службене белешке и друге званичне материјале.

Такав закон о архивској грађи и архивској служби управо се налази у скупштинској процедури и његово усвајање се очекује до краја ове године.

За разлику од Хилари Клинтон, највероватније кандидатa Демократске странке за председника САД, њена претходница у Стејт департменту Кондолиза Рајс није уопште користила електронску пошту за рад, пре свега због бојазни да би комбинација мејлова могла довести до дипломатских неспоразума.

Приватни мејл није користио ни Борис Тадић, нити је имао икакву преписку електронском поштом док је био председник Србије, сазнајемо од његових сарадника. Све остало, разговори и свака врста званичне кореспонденције, вероватно је у архивама надлежних служби и министарстава. Ако је, на пример, била реч о спољнополитичким разговорима Бориса Тадића, онда је неко из Министарства спољних послова био присутан тим разговорима и материјале спремио за архиву МСП-а. Јер, у време Тадића, који је био шеф државе у два мандата, није прављена никаква архива у Председништву Србије.

Због тога се његов наследник на Андрићевом венцу Томислав Николић већ јавно пожалио, наводећи да ништа није затекао од свог претходника. На то подсећа и његова саветница Станислава Пак Станковић, која за „Политику” каже да се, за разлику од Тадића, сада о сваком сусрету Томислава Николића води службена белешка и то се чува на серверу.

„Ту архивску грађу моћи ће да прочита и сваки будући председник”, уверава она.

У Пословнику о раду Владе Србије записано је да се сви записници са њених седница, њених сталних и повремених радних тела, материјали са седница, пречишћени текстови аката које је влада донела, чувају у документацији Генералног секретаријата. Ове документи доступни су онима који су се заветовали као министри који су се обавезали на чување државне тајне. Ипак, одговор на питање колико тих документа има и из којег су периода нисмо добили, као што нисмо успели да сазнамо ни каква је пракса, рецимо, у случају када премијер Александар Вучић разговара у четири ока с разним званичницима – да ли се ти разговори на неки начин бележе и архивирају.

Да ли је реч о немару или се надлежни тако понашају јер нема предвиђене законске санкције, али у Архиву Србије нема ниједног документа од 2006. године до сада из Председништва и Владе Србије који сведочи о разговорима бивших и садашњих челника државе са страним државницима. Мирослав Перишић, директор Архива Србије, тврди да се ти документи налазе у архивама ресорних министарства и председништву и да њихови стручњаци који су задужени за регистратуру проверавају да ли се чувају по прописаним стандардима – да ли су сређени, заведени и да ли се налазе на сувом.

„Бивши и садашњи челници државе белешке и остале материјале морају да доставе у року од 30 година, а могу то да ураде и за пет година. Мислим да нема санкција уколико се то не уради”, истиче Перишић.

Он каже да је некада, док је постојала озбиљна држава, пракса била да архив добије белешке о разговорима од шефова кабинета, јер се тада обавезно водио записник.

„Моје искуство из последњих 10-15 година јесте да је било дивљаштва, јер је готово свако радио шта је хтео. Читао сам у новинама да је тадашњи министар Лабус у свом стану водио преговоре око продаје ’Књаза Милоша’. Ми данас не знамо како су ти разговори текли јер нема податка о томе, а сваки службени разговор мора иза себе да остави траг, било у записнику или стенограму”, каже Перишић.

Искусне дипломате наводе да су државе које су водиле рачуна о својим архивама биле најдуговечније, као што је то био случај с Отоманским царством. Владислав Јовановић, бивши шеф дипломатије СРЈ, прича за „Политику” да је у претходној Југославији, СФРЈ, тај систем чувања архиве такође био веома добар, јер је прописивао да се о свему морала водити забелешка, чак и о мање значајним састанцима државних службеника са страним представницима, када се говорило о политици. То је било рађено у неколико примерака, а у зависности од степена сигурности одређивано је да ли је реч о строго поверљивим документима или о државној тајни.

„У време велике Југославије сва архивска грађа, белешке, записи о сусретима нашег државног руководства са страним државницима су после извесног времена били послати у Историјски архив у Дубровнику, где се годинама чувала таква врста грађе. После распада заједничке државе мало тога је остало у том архиву, јер је много грађе однето у Словенију, а претпоставља се да је велики број докумената у Загреб однео и тадашњи министар спољних послова Будимир Лончар. Претпоставља се и да је у ратном вихору део документације уништен”, наводи Јовановић, који открива и да Слободан Милошевић нијe баш имао слуха за важност докумената из његовог периода владавине и прилично се немарно односио према томе. Зато нам недостаје много интересантне историјске грађе из тог периода.

И историчар Чедомир Антић каже да свака озбиљна држава мора да има озбиљне архиве о којима треба да се стара. Он каже да је проблем наше државе то што је доживела нешто што много европске нису.

„Слободан Милошевић је био политичар који се није бринуо о установама и не можемо да кажемо да постоји релевантан фонд и збирка докумената везана за његов рад. Постоји врло мало докумената о томе шта је он у разговорима са страним државницима говорио. Проблем је што Милошевић, за разлику од Фрање Туђмана, није хтео ни желео да постане велика историјска личност, јер би се иначе другачије понашао”, уверава Антић.

Он наглашава да наши политичари немају свест о државном и националном интересу, а то је, између осталог, и да се негује памћење. Туђман је, рецимо, тражио да се снимају сви његови разговори и све што је радио као председник државе. На основу појединих докумената Хашки трибунал је водио поступак против његових најближих сарадника, који су касније ослобођени.

Како се понашао Тито, а како Милошевић

Историчар Момчило Павловић каже да само добро уређена управа и строга процедура ствара уређену документацију коју историчари касније користе. Идеално је да, када истражују, нађу, како се то каже, „број на број” одређене документације.

„Развој информационе технологије с једне стране омогућава праћење и прислушкивање, а с друге стране онемогућава стварање одређене архивске документације за истраживање и праћење тока доношења одлука. Врло лако можете прислушкивати или пресретати разговоре мобилним телефоном и најодговорнијих људи у земљи, а истовремено никад нећете наћи документ који потврђује да се, на пример, председник мобилним телефоном или поруком договорио о нечему битном за државне интересе. Ово су екстремни примери, али пракса је да се праве белешке са састанака или да се воде стенографске белешке”, нагласио је Павловић.

Да ли ће водити стенографске белешке зависи и од протокола, који се усаглашава. Тако, рецимо, приликом посете Хрушчова Титу на Брионима, у вези са догађајима у Мађарској 1956, договорено је да се не води записник ни са једне ни са друге стране. Међутим, Тито је наредио југословенском амбасадору да сутрадан састави белешку о том разговору из које данас сазнајемо ток и одлуке састанка.

„Међутим, само смо из Холбрукових мемоара сазнали како су текли преговори у Дејтону и како се Милошевић, на његово изненађење, олако одрекао Сарајева. Најновији пример је такозвани Бриселски споразум, који судбински опредељује односе Србије и покрајине Косова и Метохије, а који је, према ономе што је публиковано, састављен на неколико страница”, каже Павловић.

Насупрот томе, додаје он, уговор са Немачком после Првог светског рата написан је на више од 400 страница.Ово су само неки од примера, указује Павловић, како се креира историјска слика и како се она онда сазнаје и конструише из докумената.

„Међутим, историја је наука само онда када укрсти велики број извора о одређеној теми, како писане, тако и оралне, интервјуе, изјаве сведока и слично, и из тако укрштених докумената може се реконструисати одређени догађај.Зато је од изузетне важности прецизирати начин и облике састављања бележака или стенографисање или снимање свих разговора државних функционера о битним државним питањима. То није само питање будућих истраживача, него и уређености и озбиљности државне управе.Таква документа спречавају различита тумачења и непрецизности. А сећање је варљиво и то је увек извор другог реда. Према мом мишљењу, најбоље је оно што се запише”, закључује Момчило Павловић.

(Политика.рс – Дејан Спаловић, Јелена Церовина, Биљана Баковић)

Oznake: arhivska građa, Dejtonski sporazum, državna uprava, službeni spisi, tajna dokumenta