Pročitaj mi članak

ZAŠTITA GENERALA RATKA MLADIĆA: Prva svedočenja o događajima u Sarajevu

0

Ratko-Mladic

(Александар Мезјајев)

Део суђења са изношењем одбране у предмету “Тужилаштво против Ратка Младића” у МТБЈ, почело је 19. маја 2014. године извођењем првог сведока Милета Сладоја. До сада је 18 сведока дало своје исказе. Основни део тих сведочења тиче се одредби оптужнице које се односе на догађаје у Сарајеву.[1]

Одбрана генерала Р. Младића стављена је у изузетно тежак положај, јер су први сведоци у ствари они сведоци који су већ дали своје исказе у другим предметима, пре свега у предмету Радована Караџића (а такође и у процесу Радомиру Милошевићу и процесу Станишић-Жупљанин).

Главни део сведочења сведока који су дали исказе у последње три недеље тиче се историје развоја рата у БиХ и његових инспиратора, као и о томе како су се водила борбена дејства у јединицама армије Републике Српске које су се налазиле у Сарајеву.

Сведок Радомир Андан је посведочио да су полиција и армија Републике Српске радиле заједно на процесуирању лица из паравојних јединица. Он је такође посведочио да су јединице армије Републике Српске строго поштовале правила вођења војних операција, притом је сведок подвукао да је генерал Ратко Младић лично издавао наређења како о спровођењу полицијске истраге у случајевима лошег понашања према војним заробљеницима, тако и наређења о размени заробљеника. Д. Андан је такође истакао да генерал Младић никада није издао наређење које би било у супротности са одредбама Женевске конвенције.[2]

Сведок Светозар Гузина је сведочио о томе како је у априлу-мају 1991. године почело незаконито наоружавање муслиманског становништва у Босни и Херцеговини уз истовремене претње према Србима и о томе како су се муслимани противили стварању заједничких безбедносних патрола са Србима. У својству шефа војне јединице, сведок је такође говорио о томе да није било никаквих наређења о отварању ватре по цивилним лицама, него напротив, да је команда војске РС давала наређења о обезбеђењу хуманитарних конвоја. Међутим, верификација тих конвоја постојано је показивала да се у њима превозе забрањени предмети, између осталог и оружје намењено муслиманима.[3]

Сведок Стеван Вељовић је показао да ни једна јединица војске РС која се налазила у Сарајеву, није издавала наређења о пуцању на цивилна лица или грађанске објекте, чак напротив, давана су директна наређења да се не отвара ватра по цивилним циљевима. Сваки млађи командир и војник добијали су од команде књижице са кратко изложеним постулатима међународног хуманитарног права. Наредбе о отварању ватре издавана су само и искључиво за војне циљеве и као одговор на већ отворену ватру.

Армија БиХ у Сарајеву је за своју дислокацију одмах користила неколико цивилних објеката, укључујући и болницу Кошево, Баш-чаршију, градске улице које се наслањају на рејоне где се налази штаб УНПРОФОРА. Снајпере нису користили Срби него управо муслимани, посебно су страдали Срби на Грбавици, у улици Касиндол, у Аеродромском насељу. Команда Војске РС је добила наређење да ни у ком случају не сме отварати ватру по Баш-чаршији.[4]

Један од најважнијих сведока постао је пуковник Владимир Радоичић. Он је сведочио да се од априла 1992 до децембра 1995. године Сарајево налазило под контролом муслиманских власти и првог корпуса армије БиХ. Овај корпус је систематски распоређивао своје борбене јединице у близини цивилних насеља. Прва Илиџанска бригада је предузимала све неопходне мере како би се избегло отварање ватре по цивилним објектима у зони дејстава армије БиХ.

Сведок је потврдио да је његова јединица добијала и извршавала наређења о поштовању међународног хуманитарног права која су стизала из Врховне команде. Циљ команде није био терорисање цивилног становништва и она никада није давала ни усмена ни писмена наређења о нападима на цивилне објекте који су се налазили у зони Сарајева под контролом армије БиХ.

В. Радоичић је сведочио да је по добијању информација о значајном присуству цивилног становништва, генерал Р. Младић у децембру 1995. године издао наређење о прекиду операције заузимања Бутмира, плашећи се да услед те операције може доћи до жртава међу цивилним становништвом.[5]

Тужиоца Грума (који је унакрсно испитивао сведока) посебно је огорчило сведочење В. Радоичића о коришћењу модификованих бомби. Према верзији Тужилаштва МТБЈ те бомбе су имале толико неселективно дејство, да је њихову примену армија Републике Српске специјално користила “ради терорисања цивилног становништва у Сарајеву”. Сведок је оповргао ту тврдњу изјавивши да су такве бомбе његове јединице користиле само три пута и искључиво за важне војне циљеве, а не против цивилних лица. В. Радоичић је такође оповргао бајке Тужилаштва МТБЈ о томе да је армија РС користила аеросоне бомбе – такве бомбе никада се нису налазиле у наоружању армије РС.

У вези са огорченошћу тужилаца МТБЈ који су са демонстративном злобом спроводили унакрсно испитивање сведока одбране, треба указати и на нову особеност процеса генерала Р. Младића која се појавила у последње три недеље. Званична позиција одбране генерала Р. Младића огледа се у томе да двоје судија из састава Претресног већа – Алфонс Ори и Кристоф Фљуге, нису независни и непристрасни. Поводом тога одбрана је упућивала захтеве за њиховим изузећем, међутим, председник МТБЈ Теодор Мерон је без икаквог образложења одбацио те захтеве. Сматрам да је позиција одбране генерала погрешна. Пристрасни и зависни нису двојица, него тројица судија из састава Претресног већа. Било је то видљиво и раније али ово што се сада догађа једноставно је незамисливо: судије спроводе унакрсно испитивање сведока одбране, то јест – врше улогу тужиоца. Штавише, очигледно је да се ради о раније одобреном плану судија – сва тројица (укључујући и јужноафричког судију Молота) учествују у таквом деловању.

Најжешћу огорченост је манифестовао највећи подлац из ове компаније – судија Ори. Тужилац Грум је током унакрсног испитивања довео себе у глупу ситуацију поставивши Радоичићу питање о томе да је примена бомбе од стране његове јединице била “забрањена међународним правом”. Сведок му је одговорио – па НАТО их је спокојно примењивао током бомбардовања Београда! Тужилац није нашао ништа боље од млитавог одговора: “Ја нисам спреман да са вама дискутујем поводом НАТО пакта”. Тупавост тужиоца је била толико очигледна да судија Ори није издржао и приступио је унакрсном испитивању: “Сведок, НАТО је примењивао прецизне бомбе (представник земље која је бомбардовала Београд, наравно, тачно зна), а какве је бомбе примењивала армија РС?”

Да, судија Ори вредно брани интересе глупавог тужилаштва и НАТО-вске Холандије. Али какве то има везе са независним и непристрасним судом?

До сада се судски процес против генерала Младића може сматрати најнеправеднијим од свих, јер просто само присуство у њему таквог персонала као што су Ори и Фљуге, представља увреду за саме принципе правичности у праву. Међутим, то што се сада дешава на процесу, када ти ликови заједно са трећим судијом приступе унакрсном испитивању сведока одбране, може се поредити једино са сабрањима вештица. И то што су се вештице маскирале у судијске униформе, само истиче сву срамоту ситуације.

 

[1]Последња (четврта) верзија Оптужнице против генерала Р. Младића – Fourth Amended Indictment:http://www.icty.org/x/cases/mladic/ind/en/111216.pdf

[2]Сведок је дао свој исказ 6. јуна 2014. године: У више наврата током трајања рата сам био, могло би се рећи у близини ген. Младића приликом самих извођења појединих борбених операција, али никада од њега нисам чуо да је издавао било какву наредбу која би била противна Женевским конвенцијама и правилима и обичајима ратовања. Ми у Главном Штабу Војске Републике Српске, а претпостављам и у другим командама, увек смо имали стриктне наредбе да се према заробљеницима односимо, као што сам то већ рекао, у складу са Женевском конвенцијом.

[3]Сведок Гузина сведочио је 10 јуна: Што се тиче конвоја хуманитарне помоћи који су улазили у Сарајево, за њихово кретање је постојала прописана процедура, али ми детаљи нису познати. Постојала су наређења Врховне команде, Главног Штаб и команде Корупса, да се омогући несметано кретање хуманитарним конвојима, иако смо вршећи рутинске контроле у више наврата налазили забрањена и непријављена средства, попут оружја, панцирних прслука итд., којима су припадници УНПРОФОРА снабдевали муслимане… Хуманитарна помоћ која је преко Нађарића одлазила за Сарајево, ишла је углавном преко мене. Увек смо их пропуштали без икаквих проблема, једном приликом смо претресли хуманитарни конвој. Тада су пронађени панцири које је УНПРОФОР дотурао муслиманима.

[4] Сведок је дао исказ 24. јуна: О томе сам сведочио јер је владало опште мишљење у широј јавности да смо ми Срби направили опсаду Сарајева, да смо присутни на свим брдима и доминантним котама око града и да одозго непрекидно гледамо где и ко ће се помолити у било ком делу града, па да га ми одмах гађамо. Ја сам тада све објекте у и око града маркирао на карти (попут Игмана, Мојмила, Дебелог брда, Шпицасте стијене, Хума, Жута и других места која су била доминантна у односу на наше линије одбране и са којим су нас стално тукли и наносили губитке на Грбавици и Нађарићима. Са поменутих и других објеката муслимански снајперисти су цивилном делу становништва у српским зонама наносили велике губитке. Тек после рата сам сазнао колико је цивила остало у колицима или је погинуло у Нађарићима, Грбавици, Касиндолској улици и Аеродромском насељу.

[5]Сведок је дао исказ 25. јуна: Сећам се два случаја када је моја бригада одустала од борбених дејстава или отварања ватре због опасности да би цивилне жртве биле недиспропорционално велике у односу на војни циљ који је требало остварити. Одустали смо од борби за Добрињску улицу зато што смо приметили да се ту налази велики број жена и деце. Било је то 1993. године. Taкође 1995. године ми смо одустали од намере да заузмемо Бутмир јер смо имали проверене информације да се ту налази велики број цивила тако да би дејство наше артиљерије изазвало велике губитке међу њима. Oвaoперација је била обустављена по наређењу генерала Ратка Младића због чињенице да би војна акција изазвала жртве међу цивилима. Основни и једини задатак те војне акције био је да одбацимо снаге 104. бригаде из Бутмира преко реке Жељезнице у Храсницу и довукли смо поприлична артиљеријска оружја али смо одустали због страха од цивилних жртава.

(Фонд стратешке културе)