Интелигенција је способност сналажења у новонасталим ситуацијама. То је најчешћа дефиниција ове људске способности.

Сама реч долази од латинске речи „интелигере“ што значи разумети или схватити. У стварности не можемо једноставно одредити личност која је интелигентнија од друге личности. Уобичајено је да се као одраз нечије интелигенције спомене IQ број који може дефинисати поједину особу као сналажљивију од других у некој ситуацији. Али сам IQ број није довољан да би се успело у животу. Много је других фактора које утичу на сам развој личности и њеног укупног потенцијала и капацитета од њеног рођења до њене зрелости и самоостварености (самореализације), а данас је све присутнија тврдња да све почиње још у пренаталном раздобљу, и да овом приликом не смемо занемарити и одређену генетску предиспозицију када говоримо о интелигенцији у човека уопште. Наравно да не смемо заборавити и окружење, индивидуалност, мотивисаност и заинтересованост (или одсуство заинтересованости) саме личности за одређене аспекте свог живота, као и живота других људи, а уопшено говорећи важан је аспект доживљаја и сагледавања стварности као такве и шта она у суштини јесте у сваком појединачном случају.

Управо због већег броја фактора који утичу и дефинишу нашу интелигенцију Хауард Гарднер (Хоwард Гарднер), амерички професор психологије, препознао је девет врста интелигенције. У својим првим радовима Гарднер је спомињао листу од седам врста интелигенције, али је касније додао још две.

За саме IQ тестове, Гарднер је напоменуо да покривају само две врсте интелигенције: лингвистичку и логичко-математичку интелигенцију. А сам Гарднер је познат по својој теорији вишеструке интелигенције и веома је утицајан у образовним круговима, али се његове идеје још увек често превиђају у психологији и налазе снажан отпор међу психонометричарима. (Психонометрија је теоријаска дисциплина, утемељена на статистици, која проучава могућности, законе и принципе мерења психолошких појава, конструкцијом, стандардизацијом и евалуацијом тестова и других психолошких мерних инструмената, као и статистичким проблемима емпиријских истраживања.) Дакле, према схватањима професора Гарнера, IQ тестове и њихове резултате не можемо да схватимо као крајњи и коначни резултат поседовања и демонстрације комплетне интелигенције неког човека, јер ти тестови обухватају само две врсте интелигенције, које смо већ поменули: лингвистичку и логичко-математичку. Те због тога нису увек меродаван показатељ природе, тачније, врсте интелигенције коју неки појединац поседује у израженом облику. Такво полазиште га је и довело до негодовања код психонометричара.

Да бисмо се подсетили стеченог знања и проширили наше знање о интелигенцији, наводимо које све основне способности спадају у интелигенцију:

– брзина адаптације на постојеће и новонастале услове

– брзина и лакоћа учења

– апстрактно мишљење

– брзина осетљивости на задани проблем

– схватање математичких проблема

– способност коришћења речи приликом говора и писања, разумевање идеја

– општа способност појединца, укључујући сврсисходну примену свих изнад наведених способности.

Девет врста интелигенције у човека по типологији Хауарда Гарднера

Професор Хауард Гарднер познат по својој теорији вишеструке интелигенцији, предаје на Харварду и добитник је Мек Артур награде. Гарднер је теорију о вишеструкој или мултиплој интелигенцији први пут показао у својој књизи „Оквири мишљења“. Он тврди, као што је већ напоменуто, да IQ тестови не узимају у обзир пун опсег људске интелигенције и да сви поседујемо различите индивидуалне снаге и слабости које обликују димензије вишеструке интелигенције. Гарднер дефинише интелигенцију као способност за решавање проблема и стварању производа који се цене у једном или више културних оквира. После објављивања књиге „Оквири мишљења“ Гарднер је додатно идентификовао осму и девету димензију интелигенције, осма је природна интелигенција, а девету је назвао егзистенцијалистичком (духовном) интелигенцијом.

Хајде да заједно погледамо Гарнерово разврставање и препознавање различитих врста интелигенције и особине које им се приписују.

1. Лингвистичка (језичка, вербална) интелигенција – Лингвистичка интелигенција подразумева наглашени интерес према речима и начину на који се речи користе у читању, писању и говору. Она такођер укључује уживање у играма с речима, страним језицима, причању прича, креативном писању или читању. Личности код којих је развијенија лингвистичка интелигенција воле да читају књиге, стрипове, новине, пишу песме и приче, углавном немају проблема са јавним наступањем и говорењем, добри су у комуникацији.

2. Музичка интелигенција – Личности које имају развијену музичку интелигенцију, осим што воле и уживају у музици, боље разумеју ритам, мелодију и звучне мотиве, лако памте мелодије, осећају разлику између разноврсних инструмената који свирају у исто време, имају развијенију ову врсту интелигенције. Такођер, уживају у активностима као што су певање, свирање неког инструмента, слушање музике и радо одлазе на концерте.

3. Логичко – математичка интелигенција – Ова интелигенција подразумева лако познавање и примену бројева и математичких појмова, проналажење образаца и лакоћу у уочавању односа, узрока и последица у науци. Ова врста интелигенције долази до изражаја у: решавању проблема и загонетки, решавању математичких задатака напамет, коришћењу компјутера и учењу компјутерских програма и језика, представљању чињеница помоћу мапа, као и у проналажењу решења у детективским причама. Оно што повезује све ове различите активности, а што је кључни елемент ове интелигенције, јесте логика која се користи као средство у решавању проблема.

4. Просторна или спацијална интелигенција – Оно што је својствено за ову интелигенцију је да се у овом случају ради о учењу и размишљању у сликама. Особе које имају наглашену ову врсту интелигенције боље памте лица него имена, воле цртањем или скицирањем да изражавају своје идеје, уживају док састављају и растављају ствари, примећују стил одевања, аутомобиле или друге ствари из живота, чешће цртају или нешто „жврљају“, уочавају облике у свету око себе, уживају док гледају филмове. Неки људи ту интелигенцију исказују кроз активности као што су ликовна уметност, фотографија, филм или дизајн, док је други изражавају кроз архитектуру, моделовање, грађевинарство или проналазаштво.

5. Телесно – кинестетичка интелигенција – Ова интелигенција је заступљенија код оних људи које изражавају себе и своје способности користећи своје тело, што значи да они мисле и уче телом. Реч је о особама које: воле кретање и физичку активност, лако и брзо уче физичке вештине, уживају да суделују у скечевима или позоришним комадима, успешни су спортисти, вјешти су у примењеној уметности,вајарству, плетењу и шивењу, градњи модела, имају добру координацију покрета, елегантно плешу, изводе мађионачарске трикове и сл.

6. Интерперсонална интелигенција – Интерперсонална интелигенција изражава способност појединца да: лако упознају људе и склапају пријатељства, уживају посматрати људе и анализирати њихов говор тела, уживају у групним активностима и живим разговорима, добро организују активности за себе и друге, знају побудити интерес код осталих за неки заједнички посао, брину о томе шта је исправно, а шта погрешно, воде рачуна о томе како се други осећају, брину о другим људима и у проналажењу начина како да им помогну јер управо ова интелигенција омогућава да разумеју друге.

7. Интраперсонална интелигенција – Ова врста интелигенције подразумијева тенденцију о способности људи да су више окренути сами себи, јер добро познају себе и имају добру идеју о томе ко су и шта могу. Личности код којих је ова интелигенција развијенија свеснији су својих осећања и могу боље разумети себе него што то други могу. Способни су да зацртају личне циљеве, размишљају о својим искуствима и уче на њима, проводе време дубоко размишљајући о ономе шта је њима важно и размишљајући о својој будућности. Највише воле активности које могу изводити сами.

8. Натуралистичка (природњачка) интелигенција – Ова интелигенција је заступљена код људи који воле природу и околину у којој живе, примјећују природу гдје год да су, имају добро памћење за детаље везане за места на којима су били, воле животиње и биљке и лако их препознају, имају способност разумевања различитих ситуација и сналажења у њима или на различитим местима, воде рачуна о својој природној околини, уживају да пешаче или да кампују у природи, показују интерес за језера, реке, океане, астрономију и све оно што се тиче природе.

9. Егзистецијалистичка (духовна) интелигенција – Ова интелигенција укључује осетљивост и капацитет личности да се бави дубоким питањима о људској егзистенцији, као што је значење живота, ко смо ми, зашто умиремо и како смо настали, питања вере и Бога, као и друга питања која се често сусрећу у филозофији и у различитим духовним праксама.

Ове информације могу свакако да буду корисне сваком ко препозна коју врсту интелигенције (или више њих) сам највише поседује, јер ће недвосмислено знати које су му јаче стране и у чему може да буде веома успешна и остварена личност.

И као коначни закључак, намеће се мисао да емпиријски и теоретски, наука и духовност све више почињу да се приближавају једна другој, јер овакво схватање човекове интелигенције никако не иде у прилог њиховом раздвајајњу, неразумевању и узајамном искључивању, већ напротив, крећу се у правцу потребе за њиховом сарадњом и неком врстом интегрисања научних спознаја и духовних увида.

„Постоји потреба за помирењем религије и науке, баш као што је потребно помирити интуицију и логику, искуство и знање.“ Др Џонас Салк

(Башта балкана)

Oznake: IQ, inteligencija, Hauard Gardner