Pročitaj mi članakNakon bekstva većina Srba iz Sarajeva i okoline, u najvećem gradu BiH je pri kraju i poslednji čin potpunog brisanja jednog naroda - kupovina zemlje.
Укратко, цене земљишта чији су катастарски власници или наследници Срби у Сарајеву премашила је небеске висине, а скоро на прсте се могу пребројати Срби којима Арапи још нису исплатили милионске новчане износе за прадедовину.
Док се Срби неколико стотина километара даље свађају око тога ко је већи патриота и ко је коме украо пар стотина гласова, Арапи из Кувајта и Саудијске Арабије на некадашњој српској груди граде неколико “Београда на води”. Туга у очима оних који немо посматрају одлазак и брисање једног комплетног народа из грунтовних књига Сарајева не може се описати.
Арапски језик докле поглед сеже
Сарајевско насеље Илиџа, бисер овога града са Врелом Босне, на којем је и царевима ономад застајао дах, данас је преплављен арапским вилама и писмом.
У Илиџи, једном од највећих сарајевских насеља, у којој је пре рата живело већинско српско становништво, данас се на улици говори само арапским и турским језиком. Ценовници у локалима су на арапском, билборди на фирмама такође на арапском. Не тако давно, Илиџа и земља уз Врело Босне и Римски мост из 16. века била је српска.
Староседеоци у Сарајеву, међу којима су и муслимани, описују сликовито да је српска земља била толика да си морао возити 45 минута аутомобилом да је прођеш. Вековима српска данас је арапска, а она шачица Срба који још нису продали своју земљу, чека на одговарајућу цену. Питање је дана, јер Арапи нуде све.
Уз Илиџу је и насеље Осијек, место на којем су сарајевски Срби пре рата секли Бадњаке. Данас га зову Осик, а више од 30.000 вехабија спрема се да надогради основну школу која је премалена за 2.500 ђака.
Два лета из Дубаија
У шоку су и Сарајлије, муслимани, који тврде да не знају одакле толике комшије, одакле више од 50.000 новопечених Сарајлија који ни докумената БиХ немају. Док се питају, на сарајевски Аеродром Бутмир слеће тога дана први авион из Дубаија.
Покушали смо да код Срба који још нису продали прадедовину сазнамо зашто су се одлучили на последњи чин који значи потпуно брисање.
Славиша Црногорац један је од последњих који чекају да продају земљу. Његова је тик уз Римски мост, али је не може продати док надлежни у општини не упале зелено светло. Прича овог рођеног Сарајлије довољна је да растужи и натера на преиспитивање дневнополитичког патриотизма којим се до јуче “бусало у прса”. Чини се да је јасн одговор – зашто је то тако.
– Да ми је неко пре пар година рекао да ћемо нестати одавде, да ће земља која је била наша 200-300 година бити распродата, рекао бих му да је луд. Некада сте се требали возити готово сат времена аутом да прођете сву српску земљу у Сарајеву, а говорим о градском језгру, Илиџи, Олову, Илијашу, Ступској петљи, Марин двору, Пофалићима – почиње тужну исповест Црногорац.
Додаје како је све могло бити другачије да су институције РС уместо милионских инвестиција на објекте у Источном Сарајеву на неки начин помогли у очувању српске земље у Сарајеву.
– Када је почео рат крварили смо за ову земљу, јер смо знали да бранимо нешто што је наше. Данас, када погледам како се продаје, немам речи да опишем како се осећам, јер на крају и ја чекам да је продам и идем одавде. За нас места нема овде – испричао је разочарани Сарајлија додавши како је након свега што се дешавало задњих година у њему умро и патриотизам.
Нови-стари начелник Општине Илиџа Сенаид Мемић, чији су плакати на готово свакој бандери, није имао времена за новинарску екипу, а многи управо њега наводе као главну спону у продаји српске земље.
Данас постаје јасније да се “отимање” српске земље дуго и систематски припремало. Садашње стање на терену су само сурове последице.
Брутална математика
Долазимо надомак Римског моста, а на Бутмир слеће други авион из Дубаија. Црногорац додаје да је тако сваког дана, по два лета. Одмах испод Римског моста је земља нашег саговорника, наслеђена од прадеде. Понавља да је продаје, али одмах се враћа у детињство како је ту проводио дане купајући се безбрижно са другарима.
Све је сада зарасло у шикару, а не дају му ни да је раскрчи. Са правом се пита шта ће му, ако не може ништа да ради на њој.
Захваљујући систематском брисању једног народа, Сарајево ће за коју деценију постати центар Ислама. Ако се овоме дода да просечна породица, били они Арапи или вехабије, има од петоро до 10 деце, а српска једва двоје, математика је брутална.
Јово Јањић, председник Удружења грађана “Демократска иницијатива Срба”, узалудно годинама прича о разлозима нестанка Срба са подручја Сарајева, који су на првом месту социјално-економски.
– Нико се све ове године није питао ста је са Србима одавде, зашто нема одрживог повратка у Сарајево. Сада су сви ти Срби једва дочекали да продају своју земљу, а разлог је једноставан – ако не можете да се запослите и да живите, онда одлазите и продајете – наводи Јањић.
За Арапе све има своју цену па тако за земљу која је близу воде плаћају 100.000 марака и више по дунуму, а за ону коју како кажу Срби, никад не би ни помислили да би је неко купио, Арапи дају 10.000 марака по дунуму.
– Још је јако мало остало, чак купују и у оним забаченим местима – закључио је Јањић.
Повлашћени
Срби уз Врело Босне ни у бившој СФРЈ нису смели цреп да помере на кући без одобрења надлежних општинара, јер је сво подручје било проглашено водозаштитном зоном, а касније и зоном споменика природе.
Са друге стране, а о томе сведоче потресне фотографије “ЕуроБлица”, Арапи на истом месту граде шта желе. Не само Арапи, већ и јавне личности Федерације БиХ, попут фудбалера Едина Џеке, естрадњака Шерифа Коњевића и других.
