Прочитај ми чланак
Крвава мета у 115 ратова најразличитијих војски, освајача, бранитеља и ослободилаца, Београд је био битно, или најбитније место у биографијама команданата војних јединица које су учествовале у овим сукобима.
Рушен до темеља чак 44 пута, Београд је свакако био врхунац најдеструктивнијих војних завојевачких каријера. Ослобађан, да би поново био престоница живота и слободе Србије и Југославије, био је, с друге стране, врхунац најплеменитијих војних каријера. Изузетан град који су ослобађали изузетни људи, ратни команданти и војсковође који су га тиме увек враћали тамо где му је и суштинско одредиште – на пиједастал слободарства.
Тема за „роман у наставцима“, па због величине само одабрани фрагменти ратничких биографија овде се наслањају на причу о три ослобођења Београда у прошлом веку, у којима су учествовале војске Краљевине Србије, Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије борећи се против истих завојевача – армија Аустроугарског и Немачког царства, и немачког Трећег рајха, не умањујући значај и жртве „обичних војника“.
Од доиста великог броја команданата војних јединица које су учествовале у ослобађањима Београда, аутор је одабрао мањи број, остављајући читаоцима простор за допуну теме својим ишчитавањима и истраживањима, што ће бити и највећи допринос незабораву ових посебних људи.
Прво ослобођење Београда 1914.
Завршне борбе за прво ослобођење Београда су вођене од 11. до 14. децембра 1914. У њима је војска Краљевине Србије учествовала пуним капацитетом – Прва, Друга и Трећа армија, као и јединице одбране Београда. Батаљон трећепозиваца, комбинована дивизија првог позива, Дринска дивизија другог и Шумадијска дивизија првог позива, Тимочка дивизија првог позива и Коњичка дивизија су непосредно учествовале у ослобођењу Београда 15. децембра 1914.
Врховни командант српске војске је био регент Александар Карађорђевић.Са оцем, краљом Петром Првим и са братом је ушао у Београд, на дан ослобођења, 15. децембра нешто пре него што је непријатељ бежећи из града, али и из Србије, срушио сва три савска моста.
Начелник Штаба Врховне команде српске војске војвода Радомир Путник (1847-1917).
Рођен у учитељској породици, чије је презиме одредио Радомиров деда Арсеније приликом досељавања са Косова, јер после питања како се зове, тадашњи седмогодишњак одговори да је „путник у непознатом правцу“. Течно се служио немачким језиком. Свирао гитару.
Завршио артиљеријски одсек Војне академије у Београду. Школован и у Русији. У другом српско-турском рату његове јединице ослобађају Гњилане, Грачаницу и Липљан. После Кумановске битке 1912. постао први српски војвода. Творац модерне српске војске тог доба са савременим наоружањем. Био нпр. први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. Писао војне књиге и уџбенике за школовање официра на Војној академији. Није дозвољаваo политику у вoјсци. Творац свих ратних планова, са Живојином Мишићем, за балканске и Први светски рат. Скраћујући операцијски фронт за око 40 км у намери да колико-толико одржи целину фронта према непријатељу 1914. преузима сву одговорност и доноси одлуку о напуштању престонице, па је крајем новембра из Београда почела евакуација војске и државних надлештава. Годину дана касније, новембра 1915. његови војници ће га у затвореној дрвеној носиљци на раменима носити преко албанских Проклетија куда је кренула сва српска војска, кроз снегове и лед, јер је управо он то одабрао, без размишљања, а не понижење читаве Србије сепаратним миром. „Правац Албанско приморје“ је било последње наређење које је тешко болесни војвода издао. Умро је током лечења у Ници, у Француској, не дочекавши слободу Србије. У војсци био пуних 40 година. Иза њега је остао мит о српској војсци као једној од најчувенијих армија света и њеној непобедивости у Првом светском рату.
Изузетна историјска личност и ненадмашан војни стратег. Рационалан, миран, скроман и повучен. Неразметљив у јавности, избегавао претерано декорисање одликовањима, које није разумевао коментаришући: “Моје декорације су испод мундира“. За време балканских ратова је издао наредбу о изједначавању дневница за све официре, од потпоручника до војводе, тј. њега – три динара дневно. По завршетку Првог светског рата, једна планина у Канади, у подручју Стеновитих планина близу Калгарија, названа је Путник по славном војводи.
Командант Прве Армије генерал Живојин Мишић (1855-1921).
Тринаесто дете у земљорадничкој породици чије је порекло са Дурмитора. Као и Путник, завршио Артиљеријску школу у Београду. Учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. до 1918 (I и II српско-турски, српско-бугарски, оба балканска и Први светски). У првом српско-турском рату, као двадесетједногодишњак се борио против Турака са руским и бугарским добровољцима, а у једном тренутку био у истој јединици са своја два рођена брата. Два пута био у војном затвору. Први пут 1878. јер се као потпоручник „закачио“ са мајором Радићем који је прешао из Аустроугарске у српску војску о којој је говорио са ниподаштавањем, а Мишић му на то одговорио „да га нико на силу није оданде довео“. Други пут јер је сабљом у корицама ударао непослушне војнике по стражњици. У српско-бугарском рату 1885. био у Дринској дивизији, са тадашњим мајором Павлом Јуришићем-Штурмом и потпуковником Радомиром Путником. Тада је Аустроугарска штитила Србију. Био на обуци у школи гађања аустријске војске. У току школовања за генералштабног официра, као студент био заједно са Степом Степановићем и Петром Бојовићем код професора Радомира Путника – на једном месту четворица будућих војвода.
Као ађутант Краља Александра Обреновића био на Првим олимпијским играма у Грчкој 1896. Предавао стратегију на Војној академији. Мајским превратом постаје помоћник новом начелнику Главног генералштаба Радомиру Путнику. Ипак склоњен и пензионисан, без пензије са шесторо деце. На други позив генерала Путника се реактивира и поново постаје његов помоћник у Штабу Врховне команде пред балканске ратове. Њих двојица су са генералима Степом Степановићем и Петром Бојовићем били творци српске војне доктрине. Умео да прекорева и Степу и Бојовића. Учесник Кумановске и Битољске битке у Првом балканском рату, на чијем је крају постојала и опција да Албанија постане део Србије. Учесник Брегалничке битке у Другом балканском рату.
У Првом светском рату, уместо рањеног Петра Бојовића постављен за команданта Прве армије у тренуцима њеног повлачења. Сматрајући да би учинио велику грешку ако би је и даље повлачио с положаја на положај бранећи сваку стопу земље, супротно наредби Врховне команде, извлачи Армију из непосредног додира са непријатељем. Тумачећи то као најаву слома српске војске, уз свечану параду Пете аустроугарске армије у напуштено „освојеном“ Београду, европске телеграфске агенције очекују вести о српском краху. Уместо тога почиње велика контраофанзива Срба, која се после само 12 дана завршава ослобођењем Београда и потпуним сломом – али аустроугарске војске. Колубарска битка је ушла у историју ратовања као јединствен пример да се војска којој је предвиђен пораз, за кратко време реорганизује, пређе у противофанзиву и нанесе противнику одлучујући пораз. То је била, свакако највећа победа српске војске у Првом светском рату, генерал Мишић је постао трећи војвода у српској војсци и први ослободиоц Београда у прошлом веку.
Био против повлачења војске преко Албаније, као и тадашњи мајор, потоњи генерал, „пучиста“ Душан Симовић. Начелник Врховне команде приликом пробоја Солунског фронта. Југословенски војвода. Проглашаван за највећег војсковођу читаве српске историје. Позната је његова негативна оцена Хрвата и проблема у функционисању заједничке државе. У Љубљани је још 1919. постојала Цеста војводе Мишића. Од 1927. се по њему назива место Мишићево код Суботице. Најпознатији јунак „Времена смрти“ Добрице Ћосића. Био је ожењен Немицом Лујзом Крикнер. Синови Радован и Александар су као официри учествовали у ратовима од 1912-1918. Радован ће 1941. бити заробљен као резервни официр и умреће у немачком заробљеништву 1945. у 58. години живота. Александра ће као официра ЈВуО децембра 1941. стрељати Немци у Ваљеву. Најмлађи син Војислав је био у партизанима, али и на Голом отоку.
