Pročitaj mi članak
У наредна два дана чека нас прави пакао. Колико већ сутра, Шиптари ће прослављати „Дан заставе“, а већ прекосутра Хашки трибунал донеће пресуду према Рамушу Харадинају, по свему судећи ослобађајућу.
Видимо из дана у дан какве уводне манифестације пред овај наводни празник се одвијају не само на Косову и Метохији, већ и у ужем делу Србије, па чак и Македонији. Свакодневно се дешавају провокације и ни мало безазлени инциденти.
Само на простору четири српске општине на северу Косова и Метохије у последњих недељу дана било је бацања бомби и пуцања из аутоматског оружја колико вам је воља, посебно у селу Брњак, а као врхунац дрскости одређени шиптарски провокатори скинули су српску заставу са тврђаве у Звечану и поставили су албанску.
Као да нам све то представља увертиру шта би могло да се догоди уколико приде буде ослобођен Рамуш Харадинај, у шта на жалост више нико и не сумња да се то неће догодити. Отуда, изјава председника општине Косовска Митровица, Крстимира Пантића, да постоји реална опасност од сукоба са Шиптарима, није ни мало за потцењивање, нити за сматрање да је дата у дневнополитичке сврхе. Познајем лично Крстимира Пантића и знам да изјаве не даје док добро не процени њихову целисходност.
Моментом ослобођања Рамуша Харадинаја дају се крила терористима да наставе злодела. Тим чином који је све извеснији Харадинај добија легитимитет за сва клања и сурова убиства која је спровео према српском народу, постаје национални херој и добија пуно право да настави да се бави политиком. Нема никакве дилеме да би поново могао да се окуша на месту тзв. премијера Косова, после Тачија, тако да ће међународна заједница заправо једног терористу, заменити другим, само што овај други неће имати на својим леђима ниједан терет ратних злочина.
Тачи им тренутно није више погодан, јер постоји хипотека да је трговао људским органима. Харадинај, свеже ослобођен из Трибунала, са ореолом националног јунака, на својим плећима нема више ниједан терет.
У таквим околностима ми би требало да преговарамо са шиптарском страном. Сложиће се свако да у моменту њихове еуфорије и хистеричног прослављања ослобађања Рамуша Харадинаја, уз константну претњу оружаних напада и сваког другог насиља, ти преговори би на све личили осим на преговоре. И, наравно, што је и сам Александар Вулин у својству шефа канцеларије за Косово и Метохију нагласасио, тешко је веровати да би се до сада постигнути споразуми у таквим околностима могли да спроведу. Што опет говори да многима у тзв. међународној заједници и није циљ да се дође до решења, већ им ти преговори служе као маска да би се Србија додатно шиканирала и притискала.
Што се нас тиче, чињеница је да смо у небраном грожђу. Са једне стране околности у којима би те преговоре требало да водимо су ван памети. Бесмислено је говорити о некаквом успеху у преговорима, ако су они свакако замишљени да се на Србију само врши притисак и да ми ништа у тим преговорима не добијемо. Опет, на другој страни, ако ми будемо званично проглашени за пропаст тих преговора, а то се може догодити уколико ми рецимо одмах од њих одустанемо, ситуација по нас ће бити још гора. И, сада ваља бити паметан шта да се ради.
Како год да се поставите, никако не ваља. Претња насиљем никада није била већа, Србији се у изглед ставља могућност да, веровали или не, Косово тужи Србију за агресију, а терористи се амнестирају за било какву одговорност и уводе у легалан систем политичког деловања. Уколико би и дошло до акције РОСУ специјалаца, она би по гледишту држава које су признале независност Косова била потпуно легална, уперена ка циљу да се успостави ред и мир на северу наше покрајне. Ако би Србија интервенисала и покушала да заштити своје становништво, а и сам суверенитет на Косову и Метохији, то би се прогласило агресијом.
Све у свему, било би добро да смо макар између чекића и наковња, јер би одабрали нешто што нас мање боли. Овако, ми смо под таквом пресом да је готово немогуће да се извучемо дебело неокрњени, али док смо живи постоји и нада да ћемо победити. И зато је јединство на које је апеловао председник Републике, Томислав Николић, можда најважније у овом моменту.
Пред нама су грозни дани!
(Правда)
