Za dve nedelje RV i PVO će prvi put nakon 25 godina dobiti nove helikoptere. Reč je o dva ruska višenamenska transportera Mi-17 u varijanti Mi-17V-5 (izvozni Mi-8MTV-5) koji su proizvedeni u Kazanju. Zvanično, do sada nisu saopšteni detalji ugovora ove nabavke i samim tim još uvek sa sigurnošću ne znamo šta će sve ovi helikopteri imati od osnovne i dodatne opreme.

 

За две недеље РВ и ПВО ће први пут након 25 година добити нове хеликоптере. Реч је о два руска вишенаменска транспортера Ми-17 у варијанти Ми-17В-5 (извозни Ми-8МТВ-5) који су произведени у Казању. Званично, до сада нису саопштени детаљи уговора ове набавке и самим тим још увек са сигурношћу не знамо шта ће све ови хеликоптери имати од основне и додатне опреме.

Ипак, на основу информација које су се појавиле у домаћим и страним часописима, на ваздухопловним блоговима и порталима, и са доступних фотографија, могло би се закључити са чиме би нови српски Ми-17 требало да располажу када је у питању авионика, затим како ће изгледати и за које ће све намене бити коришћени.

 

И након 55 година од првог лета прототипа В-8, фамилија хеликоптера Ми-8 се и даље производи. Овај тип ваздухоплова доживео је бројне модификације, верзије и подверзије које је многима тешко избројати. Сматра се да их је било укупно преко 80 заједно са актуелним верзијама које се нуде на тржишту.

Произвођачи су се трудили да скоро увек изађу у сусрет жељама купца, пакети основне и додатне опреме били су разноврсни па су у хеликоптере уграђивани системи руског, западног и другог (нпр. индијског, кинеског, израелског) порекла.

Тренутно у свету овај хеликоптер користе војни и цивилни корисници у преко 100 држава а у припреми је серијска производња најсавременије варијанте Ми-171А2, верзије за 21. век. Ускоро би требало да започне и производња наследника Ми-8, хеликоптера Ми-38.

Варијанта за РВ и ПВО Војске Србије

Србија се одлучила за верзију Ми-17В-5 коју од свог настанка 1995. карактерише тзв. ‘’делфински’’ нос у коме је углавном смештен метео радар. У већини случајева ова варијанта је, како за оружане снаге Русије (Ми-8МТВ-5), тако и за стране кориснике, испоручивана и са задњом укрцно-искрцном рампом која значајно олакшава улазак и излазак трупа као и утовар и истовар терета.

Још једна од одлика ове варијанте су и лева бочна клизна врата која су шира од десних, за разлику од нпр варијације верзије Ми-8АМТШ (Ми-171Ш) из Улан Удеа која има шира десна врата. На репној греди налази се Доплеров систем за мерење висине а носећи ротор је опремљен пригушивачима (дамперима) вибрација.

Унутрашњост транспортне кабине може се прилагодити потребама купца а за сада постоји податак да ће наши хеликоптери имати бочне клупе и да ће моћи да приме 25 војника у седећем положају. Са доње стране трупа имаће куку за ношење спољашњег терета за коју произвођач тврди да је носивости 4,5 тоне. Контрола терета би по доступним информацијама требала да се врши преко система Вектор. За гашење пожара Србија ће користити ведра ППВ-2000 која се већ користе на Ми-8Т.

За кабину посаде постоји такође велики број опција опремљености, од најједноставније инструмент табле са аналогним показивачима до пуне конфигурације тзв. ‘’стакленог’’ кокпита са већим бројем модерних вишенаменских колор дисплеја. Српски примерци имаће скромнији пакет ове опреме, сходно цени која је била и више него повољна. Према нашим последњим сазнањима она износи 12,65 милиона долара по хеликоптеру.

Ми-17В-5 је стандардно опремљен метеонавигационим радаром, који обично представља радар типа 8А-813Ц ‘’Контур-10Ц’’ (сада дигитална серија 4 и 5), произвођача ООО ‘’Контур-НИИР’’ из Санкт Петербурга. Овај радар омогућује детекцију опасних зона облачности и олуја уз одређивање степена опасности као и турбулентних зона.

У зависности од величине огледала антенске решетке опасне метеоролошке формације може открити на даљини до 600 км. Може се користити и за навигациону оријентацију уз већ познате земаљске оријентире. Постоји и могућности праћења рада радара како би се утврдили кварови на појединим системима.

Уз радар ‘’Контур-10Ц’’ обично иде и вишенаменски колор показивач А813-0409 дијагонале 15 цм истог произвођача. Овај дисплеј има више верзија и може се употребљавати заједно са неколико варијанти и врста радара али и са осталим уређајима. Осим са радарима може се користити уз системе за избегавање судара (ТЦАС), за праћење конфигурације терена (ТАWС), за навигацију, уз видео камере и као систем за пренос података.

На фотографији коју је такође објавило наше Министарство одбране на којој се види део посаде (у кабини хеликоптера) која је на обуци у Казању, може се приметити да се на инструмент табли налази један већи показивач. Утврдили смо да је то вишенаменски колор дисплеј типа ТДС-84 који производи компанија ТАВ из Санкт Петербурга која је део Групе ‘’Кронштадт’’.

ТДС-84 пре свега приказује податке везане за навигацију, има неколико модова и може бити увезан са различитим системима. Осим информација из база података везано за топографију и конфигурацију терена може вршити навигационе прорачуне, да ради са подацима о плану летења, да приказује видео информације, податке са система ТЦАС и ТАWС, податке о авио-саобраћају, метеоролошке информације, и да се користи за специјалне задатке.

Има седам оперативних модова од којих се у главном моду (МАП) приказују информације са мапе (топографске, мапе терена, аеронаутичка база података, итд). Ту је затим мод ВИДЕО за приказ информација са спољашњих система и за снимање података са дисплеја на видео-рекордер. НАВИГАТИОН је мод за решавање навигацијских задатака а мод ПЛАН за навигацијску припрему лета и за приказ плана лета.

Постоји и МЕНУ за одабир приказа као и за праћење рада авионике и размену података. У моду ДОЦУМЕНТАТИОН приказуеј се техничка документација и остале битне информације које се налазе на преносном меморијском уређају (цомпацт фласх). Последњи мод је ДБ који је намењен раду са аеронаутичком базом података.

 

На инструмент табли наших нових хеликоптера, непосредно испред пилота и копилота налазе и стандардни аналогни електро-механички показивачи параметара лета и показивачи рада појединих важних система ваздухоплова.

Светла у кабини су прилагођена употреби наочара за ноћно летење (Нигхт Висион Гооглес – НВГ) а како је најављено да ће посаде нових хеликоптера добити и кациге претпоставка је да би то могле бити кациге ЗШ-7В са наочарима ГЕО-ОНВ1-01.

 

Од додатне опреме требало би да је набављена једна дизалица СЛГ-300 носивости 300 кг која се монтира у унутрашњости транспортне кабине, са леве стране левих бочних врата. Ово решење може изгледати инфериорније у односу на дизалице које се монтирају споља, углавном изнад бочних врата.

Руси за сада заостају за западним решењима таквих дизалица и једино што могу да понуде што се тиче спољних система је ЛПГ-150 носивости свега 150 кг што је недовољно јер се са њом може дизати или само спасиоц или само повређени или спасиоц са, на пример, лакшом особом (дететом).

Унутрашња дизалица СЛГ-300 јесте тешка (120 кг) и доводи до проблема центра тежишта хеликоптера али има и своје предности – оператер који се налази унутра једноставније увлаћи спасилачку конзолу у хеликоптер. Код спољашњих витла руковаоц држи сајлу и помаже код уласка спасиоца у летелицу што може значајно отежавати посао код терета веће масе.  Ипак, нека искуства страних корисника говоре да је СЛГ-300 мање практичан и не баш поуздан.

За два српска Ми-17В-5 набављен је наводно и само један рефлектор типа ФПП-7М компанија ОАО ‘’Сарапульский электрогенераторный завод’’ из Сарапула. Монтира се испод предњег дела трупа (испод кабине посаде), испред предњег стајног трапа а могућности су му релативно скромне узевши у обзир која још решења може понудити руска индустрија када су у питању ови системи. ФПП-7М има јачину светлости од свега 300 хиљада кандела што је знатно скромније од рецимо ТСЛ-1600 који има 30 милиона кандела.

ФПП-7М може бити користан за задатке трагања и спасавања али би требало да буде у стандардној опреми хеликоптера. Међутим, обично се монтирају два оваква рефлектора а ако мало боље погледамо фотографије српског Ми-17В-5 види се да он поседује и рефлектор ФР-100 који се користи приликом рулања хеликоптера.

Преосталу додатну опрему представља један комплет који садржи 12 носила за медицинску евакуацију.

Могло би се (веома натегнуто) рећи да је по један комплет набројане додатне опреме довољан за два хеликоптера јер ће се у хитним случајевима за трагање и спасавање користити вероватно само један. Међутим, шта ако се у току експлоатације догоди да један или оба додатна система закажу и посада не буде способна да изврши задатак?

Могуће је да се разматра посебна набавка још дизалица, рефлектора и друге опреме а пошто се спомиње даља куповина Ми-17В-5 могуће је и да ће додатно набављени хеликоптери били боље опремљени.

Иако се у појединим медијима појављивала информација да погон наших Ми-17В-5 чине мотори В-2500 који су израђени у Русији реална претпоставка је да су то ипак ТВ3-117ВМ. Уз њих обично иде и турбински мотор тј. помоћни агрегат типа АИ-9В који се налази иза турбовратилних мотора.

Шта српски Ми-17В-5 немају а могли би накнадно да добију ?

Упоређујући фотографије хеликоптера Ми-8МТВ-5 и извозних Ми-17В-5 које користе војне ваздухопловне снаге Русије и других држава може се анализирати шта све наши примерци немају од додатне опреме која се нуди у многобројним опцијама.

Тако српски Ми-17В-5, по ономе што знамо, неће у основној опреми имати панцирне плоче које су постављене око пилотске кабине и нпр. на оплатама трупа где су мотори, немају филтере за ваздух испред усисника мотора, немају монтиран инфрацрвени ометач иза гасотурбинског мотора, немају диспензере мамаца на боковима задњег дела трупа, потом ту је недостатак система свој-туђ (ИФФ) као и носача наоружања.

 

Новије верзије Ми-8/17 обично носе 4 до 6 носача наоружања на које се могу поставити 20-цевни саћасти лансери Б-8В-20 невођених ракетних зрна С-8 калибра 80 мм а ту су и контејнери УПК-23-250 са двоцевним топом ГШ-23 калибра 23 мм са 250 граната. Србија би, уколико није планирала да набави наоружање из Русије, могла можда да у домаћој режији изврши наоружавање својих нових хеликоптера. Нека од тих искустава стечена су у модификацијама ирачких Ми-17В-5 и Ми-171Ш.

Додатна опрема такође може укључити и систем WСПС односно секаче жице који могу бити корисни ако хеликоптер налети, на пример, на далековод. Овај систем се често може видети на западним типовима хеликоптерима исте категорије, обично се поставља на предњи део трупа, изнад и испод кабине посаде.

Izvor: tangosix.rs

Oznake: analiza, Živojin Banković, kazanj, Mi-17V-5, pvo, RV