Pročitaj mi članakPrvi memorijalni turnir u preciznom gađanju posvećen Albertu Andijevu, ruskom dobrovoljcu koji se borio na Kosmetu, održan je u streljani Dragon Shooting od 3-5. decembra, a ideja je da postane tradicionalni događaj povodom Albertovog rođendana.
Организатор је Удружење Херојска 549. мтбр „Цар Душан Силни“, Удружење Ветерани ПЈП и стрељана Dragon Shooting (Аутопут за Загреб бр. 18- Змај) у којој је одржан меморијални турнир хуманитарног карактера.
Србин инфо је био на лицу места.
Свечано отварање је било 3. децембра у 10 сати на Албертов рођендан, а како је протекао први дан погледајте у овом видео снимку:
Други дан (4. децембра) од 12 до 19 сати имао је такмичарско-ревијални карактер и окупио велики број сабораца, пријатеља и поштовалаца лика и дела Андијева.
Генерал Божидар Делић, ратни командант 549. моторизоване бригаде, за Србин.инфо је коментарисао меморијални турнир, причао о Алберту и изразио жаљење што, упркос великим заслугама, овај православни витез није добио држављанство Републике Србије.
„То је срамота за српску државу, али та одлука не пада на терет српскога народа јер наш народ је увек био правдољубив и то је показао у Албертовом случају“, истакао је генерал Делић.
Котизација за учешће је износила симболичних 1000 динара, а половина прикупљених средстава намењена је деци угрожених бораца.
Алберт Андијев, у чију је част организован турнир, био је добровољац и снајпериста у 549. моторизованој бригади Приштинског корпуса за време рата на Косову и Метохији 1999. године, а такође је учествовао и у борбама у Македонији 2001. године.
У акцији против терориста код Суве Реке (Космет) погођен је у око, након чега је снајпер пребацио на друго раме и језиком обрисао нишан од своје крви. Наставио је да се бори све док се није онесвестио.
Једна од најпознатијих Албертових изјава поводом тог догађаја била је:
„Нисам изгубио око већ сам га оставио тамо. И кад други разлози нестану, имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим моје око.“
Алберт је рођен у Јужној Осетији, а после рата је остао да живи у Србији, оженио се и добио сина. Преминуо је у марту ове године од последица корона вируса.
Остаће упамћен по неизмерној љубави према српском роду, а памтићемо га и по следећим изјавама:
„Рат не треба да чекаш на свом прагу јер тада ће већ бити касно. Ако не помогнеш свом суседу да заштити кућу од пожара, одмах после његове куће изгореће и твоја кућа“
„Жртва у име правде никад није узалудна“
