Остао је сироче са 15 година, са 20 је избегао из родне Слатине спасавајући се од рата, у Србији је стекао породицу са петоро деце, а онда је са 40 година умро у најгорим мукама - овако гласи трагична судбина једног Србина из Хрватске.

Остао је сироче са 15 година, са 20 је избегао из родне Слатине спасавајући се од рата, у Србији је стекао породицу са петоро деце, а онда је са 40 година умро у најгорим мукама – овако гласи трагична судбина једног Србина из Хрватске.

Звао се Владимир Глушац, а према речима његове супруге Зорице, живот га није мазио. Једино за шта се до последњег тренутка борио била су деца – Весна (16), Милан (13), Предраг (10), Јована (6) и Илија (1). Најмлађи син је са Владимиром провео свега три месеца, након чега је он изгубио битку са суровом болешћу, крајем октобра прошле године.

– Молим те, Зорице, не дај да деца буду гола, боса и гладна – биле су његове последње речи на смртној постељи, каже супруга која сада једину утеху и снагу проналази у својој деци.

Рак плућа и надбубрежне жлезде раставио је Владимира од своје породице, која сада материјално живи још теже него када је он био са њима. Мајка Зорица са децом живи у трошној, старој кући у Честерегу, недалеко од Житишта, а како ствари стоје, ускоро би могли да остану без и то мало крова над главом, јер газда жели да их избаци.

– Заклела сам му се да ћу се борити до краја. Морам да му испуним дато обећање. Наша деца неће бити гладна. Мислила сам да ће та болест проћи, да ће издржати… Да је жив, све би било другачије. Много нам недостаје, фали нам да нас заштити, а нарочито сада, када нам прете избацивањем. Мени не преостаје ништа друго него да са четворо деце и бебом изађем на улицу.

Породица Глушац

Иако ова кућа није наша, много смо у њу уложили за ових 11 година. Искључили су нам и струју, јер су људи пре нас направили дуг од 300.000 динара. Мало је фалило да ми деца остану у мраку, да није било комшија које су нам спровеле струју из њихове куће – прича ова храбра жена не дајући сузама да је сломе.

Власник дома у којем живе нема разумевања за њену ситуацију и вулгарно јој је рекао да га „боли она ствар што јој је муж умро”. Иако су избеглице добијале куће у Честерегу, Владимир није имао ту срећу, али се надао да ће је сам изградити. Нажалост, није успео.

– Једино о чему сада размишљам је да мојој деци обезбедим кров над главом. То што су она доживела не бих пожелела никоме. Тешко су поднели смрт свог оца, њихове ране још су свеже. Много им недостаје, нарочито Предрагу, који је на дан очеве смрти завршио у болници. Ја сам им сада све, а најбитније је да ме слушају и да су вредни и добри ђаци. Они су моја снага и оно због чега имам вољу за животом – каже Зорица док са великом љубављу посматра своја блага како се играју.

Када смо упитали млађе чланове породице Глушац шта им је највећа жеља, једногласно су викнули: „Желимо нашу кућу!“

– Волео бих да у тој кући имам своју собу, коју не бих делио ни са ким. Нека има шест соба у којима ће бити бате, секе и мама. Зидове бих окречио у црно-белу боју, као Партизан и окачио бих слику са грбом овог клуба – прича нам Предраг и додаје да му је тата увек говорио да буде вредан и да чува мајку кад њега више не буде.

Помозите породици Глушац да добије кров над главом

Сви људи добре воље могу помоћи Зорици и њеној деци уплатом на рачун: 355000320051560074

Извор: alo.rs

Ознаке: Глушац, избеглице, породица, социјална помоћ, Хрватска