„Петнаестог јуна освануће и ове године велики празник Видовдана, дана националног сећања. Тај велики празник туге добио је после освећенога Косова и други култ, он је дан нашег поноса. Али, зар би било довољно скрстити руке и у поносу, као и у тузи не размислити о Видовдану дубље и савременије о отаџбини. Видовдан не сме бити само дан туге, ни обичног поноса, он мора бити дан једне националне дужности.” Овај уводник, под насловом „Видовдан после освећеног Косова”, објављен на првој страни „Политике” пре скоро сто година – 26. јуна (13. јуна, по јулијанском календару) 1914, можда најбоље говори о симболици, контроверзама али и „вишку историје” које овај датум код српског народа изазива.

Јер, док су се 28. јуна 1914. године широм Србије у оваквом расположењу одржавале видовданске свечаности, у Сарајеву су одјекнули пуцњи који су променили ток историје и били повод за избијање Првог светског рата – највећег и најсуровијег сукоба који је свет до тада видео. Тако су значај и симболика Видовдана још једном „претекли догађаје” и били јачи од свих предвиђања и планова.

Међу нашим историчарима постоје различита гледишта на поједине догађаје из наше ближе и даље прошлости, али се око једног углавном сви слажу – нема датума у нашој историји на који се, случајно или намерно, десило толико важних догађаја, као што је Видовдан. Од Косовског боја до наших дана, на тај су датум започињане битке и склапана примирја, крунисани владари и раскидани савези, склапани уговори и проглашавани устави, одржаване масовне демонстрације и вршена изручења политичара… Некад случајно, а некад циљано, уз позивање на косовске јунаке и славна дела предака, Видовдани су били поводи за остваривање политичких интереса, учвршћивање власти, али и за дуго припремано „обарање руку” међу светским силама. Видовдан је у Краљевини Србији од 1889. био и државни празник, а данас се на тај дан ђацима у школама деле дипломе и сведочанства. Шта се све у нашој прошлости догодило на Видовдан?

Косовска битка

Најстарији и за наш народ најважнији симбол Видовдана, Косовска битка догодила се 28. (15) јуна 1389. године на Косову пољу. У овој бици погинули су кнез Лазар, владар Моравске Србије, и турски султан Мурат, кога је убио српски јунак Милош Обилић.

Мада у стратешком смислу мање значајан од Маричке битке (1371), после које је под власт Турака пао тада развијенији јужни део српског царства, бој на Косову до данас је остао један од најважнијих догађаја у српској историји. Био је и остао пример храбрости, оданости отаџбини и спремности да се за њу положе и највеће жртве.

О самом Косовском боју, његовом току и исходу мало се зна, јер није сачуван ниједан аутентичан извор (опис неког од непосредних учесника). Зна се да је сукоб двеју војски био жесток, да је у њему погинула већина војника и са српске и са турске стране, као и да су после битке наследници кнеза Лазара морали да признају врховну турску власт.

Тајна конвенција

Потписана је између Кнежевине Србије и Аустроугарске царевине 28. јуна 1881. године. Њоме се Кнежевина Србија, која је тек три године раније, на Берлинском конгресу, обновила своју независност, обавезала да без одобрења Аустроугарске неће склапати савезе и уговоре с другим земљама, као и да неће предузимати кораке који би могли да угрозе интересе Хабзбуршке монархије на Балкану.

Ова конвенција представљала је политичко и економско потчињавање Србије интересима Аустроугарске и зато је код већине народа примљена с неодобравањем. Мада је донела и одређене користи, пре свега на плану модернизације земље, Тајна конвенција значила је и одустајање од озбиљније националне акције на Косову, у Новопазарском санџаку и Босни и Херцеговини, јер је те области Аустроугарска сматрала својим интересним подручјем. Као таква, она је дала обележје спољној политици кнеза (од 1882. краља) Милана Обреновића.

Сарајевски атентат

Атентат, до којег је дошло на Видовдан, 28. јуна 1914, године послужио је као повод за почетак Првог светског рата и зато се сматра једним од најважнијих догађаја у српској, али и светској историји 20 века.

Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове жене Софије извршио је Гаврило Принцип, припадник Младе Босне, организације која се борила за национално ослобођење и уједињење Срба и осталих Јужних Словена. До њега је дошло када је Франц Фердинанд боравио у Сарајеву како би обишао трупе аустроугарске војске које су у околини града вршиле велике војне маневре.

Овај атентат Аустроугарска је искористила као повод за напад на Србију, чију је власт неосновано оптужила да је иза њега стајала. Србија, која је тек била изашла из балканских ратова, настојала је на све начине да избегне нови сукоб, али није успела.

Дан после Сарајевског атентата у „Политици” је изашао уводник у којем се, поред осталог, каже: „Многа ситнија дела од овог наш народ плаћао је час ситнијим, час крупнијим незгодама. То знамо и ми у Србији и сви наши сународници у Аустроугарској. Према томе нема никога који верује да оваква дела могу бити од какве политичке користи. Напротив. И најзагриженији револуционар мора признати кад се расхлади да политичко убиство не може променити режим.”

Видовдански устав

„Устав је ступио на снагу. Од јучерашњег дана исти основни правни принципи важе за све грађане, од Љубљане до Ђевђелије, од Дубровника до Вршца. По жељи већине народа, а по снази уставних прописа Краљевина СХС је унитарна држава. За оно што је за нашу земљу сада најважније, за национално јединство овај устав је од двоструке важности”.

Овај уводник, објављен у „Политици” поводом изгласавања Видовданског устава, проглашеног 28. јуна 1921. године, говори о значају који је том акту придаван. Ипак, уместо да смири старе, устав изгласан на Видовдан био је повод за избијање нових тензија код нашег „троименог народа”.

Устав је донет тесном већином – за су била 223, против 35 посланика, а 161 је одбио да се о њему изјасни. Видовданским уставом Краљевина Срба Хрвата и Словенаца постала је парламентарна и наследна монархија, у којој су краљ и Народна скупштина делили власт. Новостворена краљевина дефинисана је као централизована држава, без унутрашњих покрајина. Устав је важио до 6. јануара 1929, када је краљ Александар Карађорђевић завео диктатуру.

Резолуција Информбироа

Промене режима и друштвених уређења често су значиле другачији однос према прошлости, па и према симболици Видовдана, али нису могле спречити усуд да се баш тог дана дешавају судбоносни догађаји.

Тако је 28. јуна 1948. године (у тадашњим новинама нигде нема ни помена о Видовдану) као гром из ведра неба одјекнула резолуција донета у Букурешту, на другом заседању Информбироа, пуна оптужби на рачун Тита и Комунистичке партије Југославије. „Резолуција Информбироа” имала је осам поглавља и у њој су Тито и КПЈ, поред осталог, оптужени да су експоненти империјализма, рушитељи јединства међу комунистима, отпадници од марксистичко-лењинистичке идеологије…

Ова резолуција представљала је дефинитиван раскид између Тита и Стаљина, започет још марта исте године, и била увод у велике потресе унутар југословенског друштва, а посебно међу припадницима српског народа који су били пред дилемом да се изјасне „за или против Руса”. Раскид између Тита и Стаљина определио је југословенску политику у наредним деценијама и значио коначни излазак Југославије из источног блока, а сукоб између СССР-а и Југославије био је на известан начин изглађен Београдском (1955) и Московском декларацијом (1956).

Прослава на Газиместану

„Од зоре хиљаде аутобуса и безбројна река људи сливали су се путевима према Газиместану. Аутобуси са регистрацијама из свих делова наше земље милели су друмовима око Приштине. На ливадама око места велике прославе клизило је на хиљаде аутомобила окићених заставама и сликама кнеза Лазара, Милоша Обилића, Вука, Његоша, Слободана Милошевића.”

Овај увод из репортаже објављене поводом обележавања великог јубилеја – 600 година од Косовске битке, не описује само важност тога догађаја, већ и политичка збивања и атмосферу која је владала уочи распада Југославије.

Јер, прослава на Газиместану, на Видовдан 1989. године, била је више од јубилеја. Представљала је својеврсну промоцију политике Слободана Милошевића, председника Председништва СР Србије, који је тада био на врхунцу моћи, али и излив емоција српског народа према све драматичнијим дешавањима на Косову. Било је то време поновног буђења националних осећања, потискиваних деценијама уназад, али и уласка СФРЈ у све већу кризу која ће ускоро довести до њеног распада. На скупу коме је, према званичним проценама, присуствовало више од милион људи, као и велики број дипломата (изостао је Ворен Цимерман, амбасадор САД у Београду, као и још неке дипломате), Слободан Милошевић је, између осталог, рекао: „Шест векова касније, данас опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене.”

Изручење Милошевића Хагу

Као што је Видовдан 1989. године био, у симболичном смислу, промоција Милошевићеве моћи и успона, тако Видовдан 2001. године представља симбол његовог пада и силаска с власти. Али, овај Видовдан био је и увод у нове поделе, настале међу странкама које су 5. октобра 2000. дошле на власт, као и у поделе у самом друштву које до данас нису превазиђене.

Наиме, на Видовдан 2001. године Слободан Милошевић, некадашњи председник Србије, а касније и Савезне Републике Југославије, изручен је Хашком трибуналу. Најпре је из Централног затвора (ухапшен је 1. априла, због оптужбе за проневеру) пребачен на Бањицу, одакле је хеликоптером превезен до Тузле, а одатле у затвор Схевенинген, где га је чекало суђење пред Хашким трибуналом.

Изручење Милошевића обављено је на основу уредбе Владе Србије (за коју од 23 члана нису гласала двојица из редова ДСС-а). Једна од последица била је оставка Зорана Жижића, тадашњег председника Савезне владе (из редова црногорског СНП-а), али и почетак политичког сукоба између Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице, двојице главних актера петооктобарских промена, који су о Милошевићевом изручењу и начину на који је обављено имали различите ставове.

Љушић: Хероји Видовдана су Обилић, Принцип и Милошевић

Међу нашим историчарима постоје различита мишљења о симболици и важности Видовдана, особинама личности које су га обележиле, као и карактеру догађаја који се за њега везују. Једно од карактеристичних је и мишљење нашег познатог историчара Радоша Љушића, професора Филозофског факултета у Београду, кога смо замолили за коментар.

„Повест српског народа обележили су многи Видовдани, али се три издвајају: косовски (1389), сарајевски (1914) и београдски (2001). Они дају костур српске херојске вертикале којој смисао даје свесна жртва – жртва која се полаже за Отаџбину и Народ. Видовдански хероји су Милош Обилић, Гаврило Принцип и Слободан Милошевић. Сва тројица су се борили за слободу свога народа, први и трећи да је сачувају, други да је стекне, и само би у томе међу њима била разлика.

Сва три видовданска догађаја оставила су неизмерне последице по српски народ. Оно што боли и због чега би требало да будемо забринути јесте чињеница да Срби никада нису били довољно свесни катастрофалних последица које су поменути Видовдани за собом оставили. Реч је, дакле, о Видовданима храбрости, а Србима су преко потребни Видовдани мудрости.”

(Политика)

Ознаке: Видовдан, историја, симбол