Pročitaj mi članak
(Александар Апостоловски)
Мора ли заиста да нам вода дође до гуше, па да оно најплеменитије у нама, које тако тешко препознајемо и показујемо када је стање редовно, исплива на површину.
„Тамара” је отишла, а ми остајемо. И, шта сад? Хоћемо ли се вратити на старо и постати поново похлепни, саможиви, лицемерни и себични? Или циклон „Тамара” треба поново да се врати, замрачи небо и подсети нас да смо људи? Мора ли заиста да нам вода дође до гуше, па да оно најплеменитије у нама, које тако тешко препознајемо и показујемо када је стање редовно, исплива на површину?
Ено их, нишки робијаши, њих 1.158 покајника, одрекло се једног оброка, али уз услов да се храна проследи најугроженијем становништву размештеном по колективним центрима. Пазите само, условљавају управника добротворном акцијом! То су затвореници осуђени за најтежа дела. Грешници, дакле, не желе амнестију, не моле за смањење казне, не постављају услове. Значи да се иза решетака увукла људскост, као она проклета вода, која је речице претворила у масовне убице, која је пробијала бедеме, рушила куће, односила људе…
Нису ни власти биле нарочито оптимистичне када су тражиле добровољце за спас Шапца, али је уместо чете, на зборно место у Београду, стигла читава дивизија. Што рече један комшија, било је као у филму „Марш на Дрину”. Само је недостајао незаборавни Љуба Тадић, који је одиграо једну од најлепших мушких улога у југословенском филму, својеглавог мајора Курсулу. Пробисвета који постаје херој.
Делије и Гробари, који се махом међусобно упуцавају по београдским сплавовима на обалама Саве, а када нема муниције, онда би да се прикољу, овога пута су заједно пунили и постављали џакове. Припадници ЛГБТ популације, како је политички коректно рећи, отказали су геј-параду и дали се на добротворни рад. Да су дошли у експедицију спасавања, а вероватно јесу, руку под руку, направили би бедем на обалама Саве са хулиганима.
Кад је требало да се изгради утврда, како би се одбранила Термоелектрана и рудник у Костолцу, племенитост је наставила да се шири као епидемија, те су се закрчили сви путеви од силних добровољаца који су, без наредбе, кренули на фронт. Од толике хуманости, умало да избије курцшлус у енергетском систему земље.
То да се у ванредним стањима ванредно буди алтрузиам, вероватно је ствар за лекаре за главу. Тражење одговора зашто је тако налази се у делу подсвесног, и психотерапеут др Милојевић сигурно има одговор на то, али мислим да би било необично драгоцено да до тог одговора мора доћи свако од нас. Зато да, када све ово прође, останемо онакви какви обично нисмо.
Догодило се тако да смо, одједном, у незапамћеној непогоди, потресени страшним сликама поплављених градова, деце коју евакуишу хеликоптерима, старица које с поткровља својих кућа чекају спасиоце, изненада, али масовно, приметили како су наши плакари испуњени новом, готово неношеном одећом, која су одавно прерасла наша деца. Гле, како су плакари пуни кошуља и сакоа које не носимо годинама, а који би некоме савршено стајали. Некога би утоплили. Некога би спасили. Некоме би вратили самопоуздање и веру у живот…
Међутим, ми ту одећу узалуд чувамо годинама и не пада нам на памет да негде, ван наших топлих домова, живе неки људи који сањају наш кућни „секнд хенд”.
У том комформизму редовног стања, када нам је стицање материјалних добара наметнуто као догма, а похлепа као особина која покреће напред, солидарност је постала непозната реч. Или, још искреније, то је особина која смета и слаби наше душе у транзиционој трци за ничим…
Нису ли, има томе више од годину дана, неки клинци снимали мобилним телефоном самоубицу који се спремао да скочи с неког од београдским мостова, док су му возачи из кола викали да коначно скочи, како би се растеретио саобраћај, а они што пре стигли кући – близу оних плакара са сувишним стварима.
Поплаве су нас, тако, учиниле бољима. Много света однело је личне ствари онима којима је сада потребна сува одећа. Много света отрчало је у хипермаркете, покуповало храну да би је однели другима. Знам неке који су позајмљивали новац, да купе за Обреновчане.
Знам неке размажене девојчице које се први пут нису буниле што њихове играчке и оделца одлазе непознатој и промрзлој деци.
Али, када надођу велике воде, када невоља провали као цунами, она носи све, па и талог, муљ са дна. Замишљам трговца који подиже цене воде и хране како би зарадио на туђој несрећи. Замишљам трговце струјом који утростручују цене, како би своје десетине или стотине милиона евра умножили, па опет додатно оплодили. Ове поплаве за њих нису биле несрећа. Ова велика, страшна вода покренула је њихове турбине које је требало да произведу још, и још профита…
Покушавам да скицирам психолошке профиле тих профитера, али и ситних, одвратних лопова који се по мраку прикрадају напуштеним кућама и пљачкају оно мало сиротиње колико је остало… Треба ли их кажњавати прекршајним пријавама, хапшењем или само стављањем на стуб срама? Какав то треба бити човек-лешинар, па чепркати по напуштеним домовима? Замишљам их како излазе из чамаца, с упаљеним батеријским лампама, у гуменим чизмама и чепркају по ормарима, гледају испод кревета, пењу се на таване, разгрћу старе успомене…
Неки су, међутим, баш изненадили. И Телевизија Пинк се искупила неуморним, 24-часовним покривањем спасилачких напора, чак и код оних људи који нису до краја уверени да се ружичаста телевизија у кризи понела као прави јавни сервис из најплеменитијих побуда. Ипак, ни ти скептици, махом ненаклоњени естетици Жељка Митровића, а да при том не мислим на његове шишке, нису остали равнодушни када је и Пинк пронашао душу…
И – Пинк јесте, волели га неки или не, залужио једно велико „браво”!
И неке тајкунске душе су се одмрзле. Највеће приватне компаније шаљу шлепере, храну и воду. Газде исписују цифре на рачунима за помоћ и верујем да су искрени…
Кажу, тако је било и када нас је бомбардовао НАТО. Да, али су тада, док смо посипани осиромашеним уранијумом, неки били за Милошевића, а неки против. Друштво је ипак било подељено. Сада је било другачије. И често цинични твитераши одрекли су се своје бритке критике и исмевања, које прераста у маниризам, постајући, уместо закерала на 140 карактера, уз радио-аматере, најбржи извор информација и путоказ за пружање помоћи. Свака част, браћо твитераши!
Хоће ли, ипак, то јединство у несрећи потрајати и када се повуку велике воде? Вероватно неће, али ипак греје душу. Видим да Барак Обама каже, при подизању музеја 11. септембру, да амерички народ ништа не може да сломи.
Е, мој Обама, зато смо толико различити и ваљда се зато тако добро и тако искрено не разумемо.
Србе и остале етничке заједнице не сламају несреће, ратови и велике воде. Нас слама редовно стање.
(Политика)
