Pročitaj mi članak
Распитајте се како је Карла прошла када је хтела да запали цигарету у мом кабинету. Пушила је испред тоалета, заједно са припадницима обезбеђења. Правила су правила. Највећа грешка је што нисмо успели да објаснимо нашој јавности да је у нашем интересу да пред суд изведемо све оне који су убијали, силовали и пљачкали под српском заставом.
Када су Младића доводили у притворску јединицу, рекао је: „Ко вам је крив, ви сте гласали за Слобу, ја нисам“.
Постоји много квалитетних људи који могу да ме наследе. То су људи који су градили Тужилаштво и који су у име Србије ратовали на многим међународним и домаћим правним фронтовима – каже на почетку разговора за Курир тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић.
Шестогодишњи мандат истиче вам крајем 2015, али због промене Закона о Тужилаштву, коју сте окарактерисали као „лекс специјалис Вукчевић“, можда одете у пензију крајем месеца. Коме је у интересу да вас отера десетак месеци раније?
– Рекао сам да су сви, и када сам биран, знали када ми истиче мандат. Охрабрује изузетно коректан однос премијера Вучића према овоме што радимо. Највећи квалитет демократије и поштовања све три гране власти јесте када премијер каже: „Господо, само ви радите свој посао. Ко је окрвавио руке, нека одговара, а не занима ме његово име и презиме“. Битан је континуитет, и то премијер зна. Поглавље 23 пуно је тема које су, колоквијално речено, наше.
Како бисте описали протеклих 12 година на челу Тужилаштва?
– Борба. Упорна и стална борба са међународним факторима, политиком. Борба у судницама, борба у јавности. Људи су збуњени, не знају да ли су они које тражимо злочинци или патриоте. Осуђују нас да не радимо довољно за српске жртве, а захваљујући нашем раду и наступу у јавности, дошло је на крају до оснивања Специјалног суда за ОВК.
ЖАО МИ ЈЕ ШТО НЕМА МИКИЈА РАКИЋА
Ако одете у пензију крајем јануара, како ћете проводити пензионерске дане?
– Видећемо.
Које ћете политичаре позвати на опроштајну журку?
– Видећемо када то буде актуелно, у сваком случају, све оне људе са којима сам од 2003. до данас коректно сарађивао.
Жао ми је што нећу моћи да позовем саборца и пријатеља Микија Ракића, као и Владана Батића, министра правде у Ђинђићевој влади, који је заслужан за образовање институција, које су осветлале образ Србије у свету.
Шта сматрате својим највећим успехом?
– Створили смо институцију која је успела кроз наше предмете да индивидуализује одговорност, да укаже на имена и презимена злочинаца који су окрвавили руке, и да скине колективну одговорност са српског народа. У региону и свету признати смо борци за правду и помирење.
А грешком?
– Нисмо успели да објаснимо нашој јавности да је у нашем интересу да са улица склонимо и изведемо пред суд све оне који су били у стању да убијају, силују и пљачкају под српском заставом. Када смо радили предмет „Штрпци“, један представник босанске СИПЕ, Србин, рекао је да због Лукићевих злочина, он који је три пута рањаван у војсци РС, који је носилац одликовања Војске РС, данас мора да сагиње главу од стида. Мислим да је то суштина. Један херој се стиди због једног злочинца.
Да ли сте изгубили наду да ће одговорни за случај трговине органима на КиМ бити процесуирани? Упркос раду Тужилаштва и извештајима Дика Мартија и Еулекса, бивши лидери ОВК, попут Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, који се сумњиче за те злочине, јесу на слободи.
– Напротив, после толико борбе и труда који смо уложили у Србији, сигуран сам да ће нови специјални суд за ОВК, који ће бити образован на пролеће, дати одговор на ова питања. Кроз рад тог суда и глас наших жртава у току поступка на путу смо да дођемо до правде.
И због случаја „жута кућа“ добијали сте претње?
– Били смо изложени претњама због тог предмета, посебно на форумима и друштвеним мрежама на КиМ.
Оптуживани сте и да сте страни шпијун, да сте одавали податке из предмета.
– Кампања против нас и атмосфера линча у медијима коинцидирају с неколико великих предмета у које смо ушли.
Ко стоји иза тих напада?
– Чуо сам да чак и неки хашки осуђеници подржавају финансијски нападе на нас. Иза напада су они који се осећају угрожено. Оптужбе да смо амерички шпијуни, недостојни тужилачких функција, нелегално изабрани, лопови, стварају такав амбијент да је природно да на друштвеним мрежама појединци пишу „Ја бих њих по кратком поступку“. То је опасно, и за демократију веома лоше.
Да ли сте се икад питали „шта ми ово треба у животу“ ?
– Никада нисам зажалио. Од почетка знао сам шта су ратни злочини и нисам човек који лако одустаје. Мислим да сам све ово време часно, у складу са законима моје земље и високим правним стандардима, вршио своју функцију.
Да можете, шта бисте прво обрисали из сећања за протеклих 12 година?
– Један познати злочинац отео је двоје деце мајци и рекао јој да донесе новац да их откупи. Сиромашна жена бауљала је по комшилуку, звала све људе које познаје и који су јој доступни на том подручју и скупила 2.000 тада немачких марака. Донела је тај новац „Господару живота и смрти“, а он јој је рекао да је то довољно само за једно дете. Једно јој је вратио, а друго заклао на њене очи. Нажалост, наши предмети препуни су оваквих догађаја. То се сања, живи, а са таквим стварима у сећању се и умире.
Ко вам је од српских хашких бегунаца задавао највише главобоље? Младић, Караџић?
– Младић је војник, тако и размишља. Караџић је друга прича, политичар, и разлика између њих двојице најбоље се види и по начину скривања. Приликом давања исказа, Караџић је питао мог заменика да му главобољу излечи биоенергијом. Апсурд наших ратова приказује и Младићева реченица када су га одводили у притворску јединицу: „Ко вам је крив, ви сте гласали за Слобу, ја нисам“.
Да ли вам је било жао кад је неко био испоручен?
– Нормалан човек не ужива у туђој несрећи. У сваком изручењу имали смо изузетно професионалан, али и хуман однос. То је била наша међународна и морална обавеза, тада државни посао број један, који смо завршили. Али бих био срећнији да су се такви поступци водили пред судом у Србији.
Какву комуникацију сте имали са Карлом дел Понте? Кажу да је постројавала српске званичнике.
– Па распитајте се како је Карла прошла када је хтела да запали цигарету у мом кабинету. Пушила је испред тоалета, заједно са припадницима обезбеђења. Правила су правила и важе за све, па и за Карлу, о којој имам позитивно мишљење.
Зашто се плашила да ће је у Београду отровати? Морали сте пред њом да пробате колаче?
– Карла је имала много непријатеља, али наше службе водиле су о њој рачуна, тако да су јој страхови били без основа. Ипак, тачно је да смо Раде Булатовић и ја пробали колаче пре ње.
А каква је била сарадња с њеним наследником Сержом Брамерцом?
– Имам велико поштовање према њему. И данас са њим одлично сарађујем. Он је изузетан професионалац, одлучан тужилац, и ту се препознајемо.
Да ли је Хашки трибунал пао на случају Војислава Шешеља? Хрватским генералима Готовини и Маркачу, лидеру ОВК Харадинају, Насеру Орићу…
– Шешељев случај је без преседана. То је као у Кафкином „Процесу“. Страхота процедура, које уништавају човека. Да ли је то правда? Да ли су жртве злочина Готовине, Харадинаја и Орића, које сте поменули, добиле задовољење правде? Нису. То неће служити за пример будућим генерацијама, који ће се бавити међународним правом. Ипак, и сами смо криви за то. Довели смо себе у ситуацију да за повреде и наших закона суде неки други, непознати људи. Све те поступке могло је да води наше правосуђе да је било довољно независно и самостално. Управо данак такве несамосталности платили смо кроз оснивање Хага.
СИЛОВАЊА, СТРЕЉАЊЕ ТРУДНИЦА, ИНЦЕСТИ…
Који вам је случај био најстрашнији?
– Глобално, слажем се с министром Селаковићем, који каже да српске жртве пред правосуђем других држава нису добиле одговарајућу сатисфакцију. „Олуја“ и период од доласка УНМИК на КиМ нису светао пример за поимање правде.
Индивидуално, сваки предмет је мрачна прича, свако убијање жена и деце, силовања и пљачке обавијају ове просторе и само пресуде против починилаца таквих злочина могу донети светлост. Тешко је рећи шта је горе, да ли Гњилане, у којем су силовали жене данима и на четири стране света черечили људе, „Овчара“, где су стрељане труднице и 200 других људи, Штрпци, где су пљачкали, па убијали људе и бацали их у Дрину, „Ловас“, где су терали људе на минска поља.
„Тропоја“, где су људима вадили органе, Сарајево, где су пуцали војницима у теме, Ђаковица, где су представници ОВК држали заробљене цивиле и урезивали им своја знамења у чело, па их потом убили, Зворник – Челопек, где су терали очеве и синове на сексуални однос, па их убили, Скочић, где су данима силовали и злостављали жене и убијали и пљачкали комшије, Сребреница – Трново, где су стрељали пред камерама босоноге дечаке, Двор на Уни, где су побили хендикепиране особе.
