Pročitaj mi članak
Желим само кратко да се осврнем на још један, тзв. српски медиј, назовимо га Бљуц, али не из потребе да пишемо у загонеткама већ због чисте органске реакције коју исти код многих изазива а на жалост, тешко га је заобићи у окупираном медијском простору ПВЦ Републике Србије.
Пре пар година сам пишући о врло утицајном “српском“ медију некако предвидео да ће се тај медијско-детерџентски апарат за белину наших мисли кад-тад претворити у све оно што је од почетка негирао (бар у свом оригинарно-културолошком смислу) те да ће на крају и сам бити урбан као турбан.1 Његов велики прекоокеански газда је себи направио нову информативну потпору, а овај Истрошенко се претворио у још један обесмишљавајући пинковани пројекат који од Србије прави задње двориште једне усиљене, бе-грађанске тј. мегапаланачке некултуре.
Пошто мени због тога никако није жао онда би ваљда требало да ми буде драго. Али ја напросто не могу да ликујем јер се и по овом питању показало колико смо као једна медијски злоупотребљена генерација доживели пораза и разочарења. Сећам се, осећали смо почетком деведесетих да смо, иако тек закорачивши у свет одраслих, једноставно постали и саучесници тог критичног тренутка исписивања нове српске историје – не југословенске, а да се у апсолутном недостатку било каквог смисленог и изграђујег одговора постојећих институција некако чудесно и неочикавано преко престоничких радио таласа почела ширити једна свежа и надахњујућа алтернатива која је обећавала ослобођење и раскид са комуњарским нео-дериватима… Авај, инстант кафа је добра али не и инстант култура.
Недостајали су тим генерацијама јачи корени и добра земља. Није било подобних “старијих“ да испрате тај наш бунт и потрагу за генерацијском Истином. А опет, летос се и обрадујем када чујем у рођенданском програму тог истог медија (заправо некрологу), како се већина оних који су стварали тај “слободни радио“ понашала када је наишла “информативна екипа“ (читај како хоћеш али знај ко су), негодовала против истих, па да су онда многи од њих или напустили све то или били буквално избачени. Последњи случај њиховог “избаченог новинара“ је највише и узбуркао духове српског (н)еуро-новинарства али касно. Та отужна прича је и коначно готова.
Али нисам желео да пишем о овоме. Ово користим само као увод и подсећање како завршава лаж, пардон, полуистина која је заправо гора од лажи. И постоји реч у српском језику која лепо означава ту доминантну карактеристику данашњих медија – а то је лицемерје. Нећу писати ни о поново актуелизованој квази солидарности са онима који су тзв. слободу говора користили заправо као слободу вређања. О томе је у последњих неколико дана написано много квалитетних текстова којима није потребна ни најмања допуна.
Желим само кратко да се осврнем на још један, тзв. српски медиј, назовимо га Бљуц, али не из потребе да пишемо у загонеткама већ због чисте органске реакције коју исти код многих изазива а на жалост, тешко га је заобићи у окупираном медијском простору ПВЦ Републике Србије. Е па свима познати Бљуц је такав управо због количине лицемерја коју је неретко спреман да из својих дубина аутоцензуре избаци, превазилазећи у томе апсолутно све политичаре које савршено раскринкава у свом стрипу који нам наравно, свима данас добро дође. К`о отприлике бенседин мојој покојној баби. Добар, јер нас умири на трен а дефинитивно погубан јер смо од истог произвођача накљукани још гомилом лоших лекова.
Најновији и изузетно огаван лицемерни вапај Бљуца јесте душебрижничко нарицање над српким средњошколкама које остављају наге фотографије по друштвеним мрежама.2 Замислите… новине из којих нас већ деценијама разноразне “голе цице“ обасипају полудебилним доскочицама тј. исти они уредници који у својој рубрици “Забава“ редовно промовишу плиткоумне старлете и њихове спонзоре и пратиоце постављајући нашој омладини управо обрасце пожељног друштвеног понашања!
Па то је лицемерје до неба! Као да је за њих писана она Дучићева иронија о храбрости једног дериватног народа да је “најхрабрији“ јер се ничега не стиди али као да је и за нас апсолутна нужност да што пре схватимо оно о чему смирено Ломпар већ годинама промишља када говори о окупацији српске културне политике. Јер, нажалост, нама је владајућа национална култура сва садржана у жутој штампи а њена нас елита више и не посматра са насловних страна…
Сваког нормалног човека (намерно изостављам политичко коректне одреднице – нека се сами проналазе људи) наравно да овакве појаве у медијима брину и да изазивају одређени револт. У недостатку институционализоване вредносне алтернативе, људи се опет (док колонијални управитељи не “уреде“ и ту правну област) труде да у оквиру традиционалног породичног модела васпитања, некако закрпе огромне рупе на савести нас самих и наше деце, које нам медији редовно свима отварају својим беспризорним и деструктивним садржајима. Борба је тешка и делује као унапред изгубљена али се води са вером у победу и надом да није узалудна јер Љубав (писана великим словом) наравно да увек тријумфује.
Али, да би до победе дошло, морамо бити начисто са Истином и не кретати се у сенкама полуистине које су заправо само предворје царства лажи. А управо ту, међу тим ушушканим драперијама заводљиве полуистине, ту обитавају данашњи медији. Они никада не сносе одговорност за своје деловање. Они су шаптачи, они су сене. Аморфне писаљке спремне да их обликује свака властодржачка рука. Ослобођени савести јер раде у “вишем интересу“. Али… само до тренутка док сваки од њих понаособ не заврши као плен “слободног“ тржишта тј. док их не замене неки нови “млађи, лепши и паметнији“. Тако је то када тикве наводно непрекидно цветају а заправо вам се о главу лупају.
А и Бљуц ће неминовно, као и сви лицемери, завршити у једној великој клоаки друштвеног сећања.
[2] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/525596/SKANDALOZNO-Devojcice-se-na-Fejsbuku-takmice-u-golotinji
(Двери српске – Љубомир Костић)
