Pročitaj mi članak
(Фото: А. Васиљевић)
Перса Бацић и њен муж Десимир штрајкују глађу у близини владе, јер она после свих обећања није добила држављанство.
Перса Бацић (45), по рођењу у Албанији уписана у матичне књиге под именом Дрита Попај, одувек је толико чезнула за земљом својих предака, Србијом, да је због ње доспела и у затвор. И то не у Албанији, него у Спужу. Преко планина и границе нелегално је прешла 1989. године, са братом Ђорђем, али су у Тузима ухапшени и послати иза решетака на три недеље. Три године касније, када се преселила на Косово и Метохију, упознала је Десимира Бацића и изродила троје деце – Стефана, Душана и Цвету. Али, за њу српског држављанства нема.
Због тога од јуче штрајкује глађу заједно са мужем, тешким инвалидом, близу зграде Владе Србије у Београду.
Желели су да штрајкују испред тог здања, али их је јуче ујутру чувар отерао, како кажу, речима:
„Шта мене брига ко сте, не можете да стојите овде.”
Преместили су се на клупу у парку, на углу Немањине и Сарајевске улице, и најавили да ће ту остати, без иједног залогаја, док им се не обрати неко из владе.
– Хоћемо да нас прими Небојша Стефановић, Александар Вучић или Никола Селаковић. Остали ме не занимају. Сита сам прича да ће мој проблем бити решен. Девет година се боримо са администрацијом, унајмили смо и адвоката, али држављанство неће да нам дају. Уместо да храним троје деце, надницу морам да трошим на скупљање папира за држављанство. По документа сам ишла свуда, од Албаније, преко Космета до Београда и опет ништа – каже Перса.
Последњи пут када је „Политика” писала о Персином проблему, 26. јануара 2013. године, у општини Чачак су јој обећали да ће „за десетак дана” добити држављанство.
– И на томе се прича завршила, ништа више од њих нисам чула – каже Перса.
Њена породица Поповић у месту Врака, код Скадра у Албанији, чувала је српско порекло, имена и обичаје, иако су их албанске власти прекрстили у Попај. Кад се 1969. родила, укућани су јој дали име Перса, али матичар то није хтео да упише у књиге. Замало да и њен отац тада допадне решетака.
– Мом оцу Радомиру су претили затвором због тога што ми је дао српско име. Зато сам уписана као Дрита Попај – каже Перса.
Са братом Ђорђем је пошла преко границе, тражећи своју земљу, школовање на матерњем језику и цркву.
– После затвора у Спужу, у новембру 1992. године прешла сам у мотел „Нора” у Клини, у Метохији, и ту упознала Десимира, који је из оближњег села Долац – каже Перса.
Потом су њих двоје, деца и Десимирови родитељи морали да беже из Пећи уз „кишу метака” у јуну 1999. године.
– Прво на 15 дана у Краљево, па три месеца у Баточину, затим шест година у Ужице, свуда као расељени. Првог летњег дана 2005. уселили смо се у кућицу под Буковиком у Доњој Трепчи, 15 километара од Чачка, коју је Десимир купио продавши једну парцелу у метохијском завичају. Али онда је Десимира задесила несрећа пре четири године, када је за делић секунде остао без ноге и једва преживео – каже Перса.
Убрзо након тога, постало им је и још теже. Јер, Перса је добила отказ у предузећу. Разлог је био то што није – држављанка Србије.
(Политика)
