Pročitaj mi članak
Захарија је био син кнеза Прибислава (Првослава)*, најстаријег сина и наследника кнеза Мутимира, који је био најстарији син кнеза Властимира. Након смрти његовог деде 891/892. године, власт у Србији преузео је његов отац, према праву првородства, али га је већ 893/894. године срушио са власти Петар Гојниковић, који је дошао из Хрватске.
Прибислав је са браћом, према наводима Константина Порфирогенита (913—959), побегао у Хрватску, али има историчара који изражавају сумњу у ово и сматрају да је дошло до грешке у писању и да су они заправо побегли у Бугарску.
Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919—949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник.
Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је921/924. године послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.
Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија је врло брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922/924. године послао против њега војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.
Нови бугарски поход уследио је 924. године, а уз војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица.
Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску не упуштајући се у борбу, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је, а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску.
Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.
*Име Захаријиног оца се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.
