Pročitaj mi članak
Како је могуће да је на Западу слика о Србима и данас толико црна да то 2012. почиње да нервира и Мајкла Добса
Амерички новинар, велики критичар Ратка Младића, написао је текст „У одбрану Срба“. Овај задихани наслов освануо је пре два дана у београдском „Блицу“, изнад извештаја у којем се тврди да је Мајкл Добс својом „одбраном“ Срба изазвао „велику буру“.
Та бура у шољи чаја, тј. на блогу америчког специјализованог спољнополитичког часописа „Форин полиси“, који редовно објављује извештаје Мајкла Добса о суђењу Ратку Младићу, а све у оквиру пројекта Холокауст музеја у Вашингтону, није весник никаквих промена у западном виђењу улоге Срба у крвавом распаду Југославије. Ни аутор, заправо, није ни за јоту променио своје доста оштро мишљење о српској одговорности за рат. Одвојио је мало простора за неколико реченица о томе како нису, ето, само Срби чинили ратне злочине у бившој Југославији, нити су они искључиви кривци за рат; дистанцирао се од „оних западних коментатора који су сликали превише црно-белу слику сукоба“, чиме је себе по аутоматизму сврстао међу нијансиране посматраче, да би на крају уочио да је у западној политици на ex-YU просторима постојала и понека „противречност“. А онда је све то, можда несвесно иронично, назвао „одбраном Срба“. Бошњачким емигрантима је и то било довољно да га гађају блатом, што је Добса оставило прилично равнодушним: учтиво је одговорио да му се и поређење Милошевића са Хитлером, кад смо већ код тога, такође чини погрешним и претераним.
КРИВИ И ПОСЛЕ МИЛОШЕВИЋА
Ово је добар моменат да признам да добро знам Мајкла Добса још из времена када је радио за „Вашингтон Пост“, да смо радили заједно и да га сматрам пријатељем. Близу двадесет година расправљамо о томе ко је крив за рат и нисмо се приближили у ставовима, а не очекујем да ћемо се икада сложити. То свакако не значи да Мајкл није сјајан новинар, као што се надам да не значи ни да сам ја непоправљиви српски апологета. Мој британски колега, натурализовани Американац, најближи је оној школи мишљења која држи да је Запад крив утолико што није на време, још негде тамо 1992, „интервенисао“ да заустави наше ратове сецесије. Обоје знамо да би та његова интервенција нужно била против Срба и да би, по свој прилици, подразумевала да се Срби бомбама „зауставе“. Ако је то „одбрана Срба“, такву смо „одбрану“ окусили 1999. године и на то више и не вреди трошити речи.
Право питање је следеће: како је могуће да је на Западу слика о Србима и данас толико црна да то 2012. почиње да нервира и Мајкла Добса, који о Србима данас размишља само утолико што прати суђење Ратку Младићу у Хагу? Либерално западно јавно мњење приписивало је режиму Слободана Милошевића многе грехе (од кршења људских права, ускраћивања политичких слобода мањинама, гушења слободе штампе или некажњавања ратних злочина). Али ако је у томе био проблем, како је могуће да деценија сасвим другачије, чак и по признању наших противника мирне и разумне политике, није ни за јоту променила став тог јавног мњења? Многи Срби су после 5. октобра олако поверовали да је рушење Милошевића избрисало њихове неспоразуме са светом. А свет још нема ни свест о томе да смо ми, цело то време деведесетих, мање посматрани него демонизовани. Протицање времена ту као да ништа не помаже. Србија је под Милошевићем стекла веома моћне противнике, да би већину њих задржала и после његове смрти. Када је Светлана Васовић-Мекина током интервјуа за „Политику“ 2006. године подсетила аустријског УН посредника за Косово Алберта Роана да је Милошевић два метра под земљом и да се њиме више не може правдати кажњавање Србије, Алберт Роан је одбрусио да је и Хитлер био два метра испод земље, па је опет Немачка кажњена.
Добро је казао један амерички коментатор –постоји мноштво добрих разлога да се не губе ратови – ваши ривали престану да вас поштују, а ваши непријатељи престану да вас се боје.
ПУЦАЊ „СРПСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ“
Има томе близу сто година да смо били западни савезници, слављени као јуначка мала нација на Балкану. Ако сте мислили да ће се сјај тог времена просути по нама током манифестација којим ће се обележавати стогодишњица Првог светског рата, преварили сте се. Кад „Њу Јорк Times“ узастопно понавља да је двадесети век почео пуцњем „српског националисте“ на Видовдан, онда читалац логично закључује да се тај век по Србе завршио онако како су због свог национализма и заслужили. Исти је лист, уосталом, из пера свог спољнополитичког уредника објавио да је жалити за српским избеглицама слично као жалити за немачким избеглицама после Другог светског рата.
Можда је увек било нереално очекивати да земље које су без дозволе Савета безбедности бомбардовале Југославију и починиле ратне злочине над цивилима, пристану да у Србији виде било шта осим своје косовске победе. Лоше мишљење о Србима данас је део снажног друштвеног консензуса на Западу, који водећи медији изузетно ретко нападају (у мери у којој се Добсов покушај уопште може сматрати „нападом“ на тај консензус). Можемо само да се питамо је ли Србија морала отвореније да се супротставља владајућој западној верзији наше новије историје, да је оспорава и да је мења, или је извињавање Бориса Тадића било једино што је смела? Било како било, није много помогло. Бивши председник Србије се руковањем са Хашимом Тачијем многим западним лидерима лично додатно препоручио, али тешко да је нација од тога имала ичега осим срамоте и штете. Није помогло ни то што је Београд последњих година радио све што се са Запада тражило (одустао од употребе силе, преговарао, поштовао људска, политичка и грађанска права припадника мањина), ни то што је био и морално и политички у праву у односу на Приштину. Западно јавно мњење свеједно показује јако мало саосећања према судбини Срба на Косову, чак и независно од тога да ли су правична практична решења на којим Брисел и Вашингтон инсистирају кад су односи Београда и Приштине у питању. Ниједан водећи медиј по правилу не спомиње да је српска мањина на Косову данас та чија су људска и грађанска права сада угрожена.
На сајту „Форин полис“, тамо где се најављује идући наставак блога Мајкла Добса, пише: „И Срби су били жртве“. Немојте се ругати. Можда ће страдање Срба за некога тамо бити ново, револуционарно сазнање.
( Независне )
