Прочитај ми чланак
Како је текло вештачко насељавање Албанаца на простор КиМ и ко је то подстицао. Наш народ масовно исељаван крајем 19. и почетком 20. века, а највише се људи иселило између 1961. и 1981.
Дописивањем Албанаца у бирачке спискове у општинама на северу Космета само је настављена вишедеценијска пракса њиховог вештачког „насељавања“ у средине које су биле српске. Вековима су Албанци популационим мерама разних власти довођени, а Срби терани или су морали сами да беже прво с простора косовског вилајета и Старе Србије, и на крају Косова и Метохије.
Према турским пописима из друге половине 15. и у 16. веку проценат албанског становништва на територији на којој се данас налази КиМ немерљиво је мали. Срби почињу масовно да се исељавају у 17. веку, после Аустро-турског рата, а само у Великој сеоби 1690. иселило се између 100.000 и 185.000 људи.
– У 18. веку Албанци се насељавају као турски војници и шире у правцу североистока – објашњава за „Новости“ проф. Милош Јагодић.
– Државна политика Отоманског царства била је фаворизовање муслимана Албанаца, који је требало да буду одбрамбени бедем према Србији и Црној Гори.
Да би се ојачао муслимански појас око Србије чак су са Кавказа досељавани Керкези. Претпоставља се да је тридесетих година 19. века однос српског и албанског становништва био подједнак, али нема писаних трагова, јер је први поуздан турски попис био тек 1881. Албанци су живели повлашћено јер су се Турци ослањали на њих као на истовернике. Над Србима су спроводили тортуру: крали им стоку и земљу, ако Србин напусти атар, Албанац је могао да га казни, Срби нису смели да носе оружје, жене, па чак и девојчице су отимане и силоване, људи убијани… Албанци доживљавају националну ренесансу после Берлинског конгреса.
Према Јагодићевим речима, из косовског вилајета се од 1878. до 1912. иселило око 120.000 Срба, од чега северно од Шар-планине око 100.000. Неке процена иду и до 400.000, али овај историчар их сматра претераним. Према Јовану Цвијићу, иселило се 150.000. Последице су биле катастрофалне и Срби су дочекани 1912. (балкански ратови и долазак српске војске) као мањина. За то време Албанци продиру према североистоку, узурпирајући им имања. Космет после балканских ратова, уз део данашње Македоније (Стара Србија), улази у састав Србије, а период после Првог светског рата до 1924. обележиле су сталне побуне качака и дивљање банди Азема Бејте Галице. Државни апарат успоставља се после 1924. и Албанци су незадовољни јер нису нација и немају гласачко право.
Између два рата краљ је покушао колонизацијом да повећа број хришћана, протераних током османске владавине. Први колонисти долазе сами 1920, а потом колонизација постаје планска и одвија се у два таласа, у периоду 1922-1929. (по Уредби о насељавању јужних крајева), и у периоду 1933-1938. (Закон о насељавању јужних крајева). Срби су често добијали необрадиво земљиште, пропланке, шуме, и у мањој мери земљу бегунаца одметника. За досељенике је изграђено 330 насеља. Процене су да је досељено између 60.000 и 65.000 људи, највише Срба, али нешто мало и Хрвата, Словенаца, Влаха, Русина, Руса…
ТУРСКА И УГОВОР ИЗ ЛОЗАНЕ
ПРЕГОВОРИ о планском исељавању око 200.000 људи сродних по менталитету са турским вођени су између ове земље и Југославије од 1930. Основица је била Уговор из Лозане из 1923, којим је након Турско-грчког рата исељено из Мале Азије у Грчку око милион Грка. Турска је желела да насели муслиманско становништво на своје опустеле територије. Преговори су вођени безуспешно до 1938, када је предложено да се потпише Конвенција о исељавању 40.000 муслиманских породица из Југославије у Турску у року од шест година, а трошкове би сносила Југославија. Ово није реализовано. Ипак, између 1927. и 1939. у Турску се иселило 19.379 и у Албанију 4.322 људи, односно у целом међуратном периоду исељено је око 45.000 Турака и Албанаца.
КПЈ је имала пре рата, под утицајем Коминтерне, негативан став према Југославији, као великосрпској буржоаској творевини. Инсистирало се на стварању независних држава и отцепљењу мађарске и албанске мањине. Током Другог светског рата, по речима Миомира Гаталовића из Института за савремену историју, КПЈ одржава пријатељске везе са КП Албаније и Енвером Хоџом:
– Биланс рата на КиМ је око 10.000 убијених Срба, и 40.000 протераних из италијанске окупационе зоне, 30.000 из Немачке и око 25.000 из Бугарске. Све у свему, око 100.000 неалбанских, претежно српских избеглица.
Још није ослобођена цела Југославија, а почетком 1945. већ избија велика антијугословенска побуна. Истовремено, колонистима је чувеном Одлуком 153 привремено забрањено да се врате.
– Трећег августа 1945. донет је Закон о ревизији додељивања земље колонистима, а комисија која је на томе радила сретала се са опструкцијама на терену. Процене су да је земљу назад добило 4.829 насељеничких породица, изгубило је 595, у Војводини земљу одузету од подунавских Шваба стекле су 2.064 породице с КиМ, а по разним линијама пресељно је 383, док се укупно на Космет нису вратиле 1.683 породице. Створен је колонистички фонд од 5.374 хектара земље који је подељен на 1.643 породице са малим поседима, од чега 266 албанских – каже Гаталовић.
Албанци су одбијали да се иселе из узурпираних српских кућа, у чему су имали заштиту својих партијских руководилаца. Не знамо колико је тачно људи из Албаније имигрирало у Југославију за време рата и од 1945-1948, када је граница била проточна, а процене иду од неколико хиљада до више десетина хиљада.
Тито ради на томе да припоји Албанију, било тако што ће је присајединити Косову, било тако што ће направити седму републику. План је дефинитивно пропао после сукоба са ИБ.
Између 1948. и 1953. на граници са Албанијом убијено је девет југословенских граничара, док је број пограничних инцидената био 542. Процењује се да је у Југославији крајем 1951. било 2.195 албанских емиграната, а да је њихов број до септембра 1952. порастао на 2.457 цивила и 106 војника.
Граница је затим скоро херметички затворена до седамдесетих. За положај Албанаца кључан је Устав 1963. којим постају народност, а три године пре тога територија је заокружена додавањем Љешке и Лепосавића. Укинути су срезови и АП КиМ изједначена је са Војводином. После смене Ранковића 1966. године, албански национализам буја.
Албанци су на демонстрацијама у Приштини 1981. тражили да Косово буде република
Велике антијугословенске демонстрације избијају 1968. где се кличе „Косово република“ и захтева отцепљење. Да би их смирио, Тито, под притиском Фадиља Хоџе, излази у сусрет и мења назив КиМ у САП Косово (Албанци нису волели назив Метохија јер их је подсећао да је то некад била манастирска, српска земља). После Устава 1974. постају држава у држави.
Нови талас усељавања почиње осамдесетих, након демонстрација 1981, а потом и деведесетих, али још се не знају чак ни оријентационе бројке. Истовремено, Срби се масовно исељавају. У почетку су приморани да продају земљу испод цене, а касније су се Албанци обогатили и плаћали скупо имања. Етничка слика се убрзано мења, а Срби су жртве убистава, силовања, уништавања усева и стоке, отимачине земље, скрнављења гробаља. Њихов број највише се смањио између 1961. и 1981. (са 27,48 одсто на 14,9). Уједно, огромним природним прираштајем, масовном имиграцијом, али и уписивањем Рома, Муслимана и Турака као Албанаца, проценат овог народа драстично расте.
Данас на Косову има 1.739.825 људи, без српских општина на северу покрајине које су бојкотовале попис 2011. године. Албанаца је 92 одсто, Бошњака 1,58, а Срба 1,47 (око 26.000).
ШТА ГОВОРЕ ПОПИСИ
* попис 1921. – 439.010 становника, али се не зна однос нација
* попис 1931. – 552.064 становника, од чега 60,1 одсто Албанаца и Турака, 32,7 одсто Срба и Црногораца и 7,3 одсто осталих
* непосредно пред Други светски рат има око 666.000 становника
* попис 1948. – 733.034 становника, од чега 498.573 Албанца, 176.210 Срба, 28.085 Црногораца, и 29.655 Турака, Рома и осталих
* попис 1953. – 808.141. становник, 31.343 Црногораца, 189.869 Срба, 524.559 Албанаца, 34.583 Турака
* попис 1961. – 963.988 становника, од чега 37.588 Црногораца, 227.016 Срба, 646.605 Албанаца и 25.764 осталих
* попис 1971. – 1.243.693 становника, од чега 31.555 Црногораца, 228.264 Срба, 916.168 Албанаца и 12.244 Турака
* попис 1981. – 1.584.440 становника, од којих 27.028 Црногораца, 209.497 Срба, 1.226.736 Албанаца и 12.513 Турака.
* попис 1991. – 1.956.000 становника, од којих 20.400 Црногораца, 194.200 Срба, 1.596.100 Албанаца, 10.400 Турака.
(Вечерње Новости)
