Pročitaj mi članak
Део Срба често оптужује Русе да, последњих година, велика братска земља није довољно помогла и заштитила од зла Србију. С друге стране, нико од њих не поставља питање – А какви смо ми Срби према Русима? Да ли се и ми према њима опходима како би требало и да ли и ми поштујемо и ценимо оно до чега је њима стало?
Прочитајте веома поучан и отрежњујући текст о искуству једне Рускиње која је пошла да ода почаст руским борцима, палим за слободу Београда и победу над немачким нацистичким окупатором. Остављамо вам да сами донесете суд:
Ово је надгробни споменик-плоча Петра Кољокова на гробљу Ослободилаца Београда, y главном граду Србије, где је сахрањено више од хиљаду војника Југословенске Народне Армије и 818 војника и официра Црвене Армије, који су ослободили Београд, октобра 1944 године. Неће вам бити тешко, да на споменику запазите гомилу псећег измета. То је зато, што је гробље наших хероја заправо претворено у псеће игралиште.
Поред Петра Кољокова налази се скоро безимена плоча са натписом „Мишка тенкиста“. Мишки долазим већ тринаест година, када год сам у Србији. Ево ме и 2. новембра, на дан сећања на наше претке, на наше православне Митровске задушнице, посетила сам га и видела овај кошмар на оближњем споменику.
Преко пута улице се налази – српско цивилно, градско гробље. Православни Срби од самог јутра озарених лица, са својим породицама, цвећем и свећама журе да се поклоне сенима својим преминулим рођацима и прецима. Онда исти ти православни и озарени су ишли на наше (Руско) гробље, које сматрају „једноставно парком“, – да би прошетали своје кућне љубимце, псе!
Све овде приказане фотографије сам начинила у року од 20 минута. Погледајте и сами шта се све издешавало у том периоду. И важно је напоменути, учесници ових догађаја – нису силеџије, нису алкохоличари, нити наркомани, већ су то угледни српски грађани.
Овај млади отац „је одвео своје дете у тоалет“, поред надгробног споменика заједничког братског гроба. Искоришћене и бачене салвете су лежале около, на трави.
Недалеко од прве заједничке гробнице, на два корака, налази се друга заједничка гробница и споменик са именима и фотографија. Очигледно, родбина једног борца, који је погинуо незнано где, донела је фотографију тог војника овде, прислонили уз споменик, онако једноставно, само на земљу.
Међутим, локални српски становници овим нису збуњени – чак и гледајући у лица погинулих бораца, млади родитељи сво време, сваки дан, свом потомствy помаже да се „олакша“ управо на надгобним плочама или између њих и нису у стању да оду најмање два метара до зелене ограде, да би се бар тамо растеретили (извршили нужду). И на примедбе почињу да вичу: „Ово су деца! Шта сте се окомили на децу, шта деца знају ….зар ви не волите децу!!!?“ Ја децу волим. Васпитанy. И веома лепо памтим речи великог дечјег песника Сергеја Михалкова о томе, да су деца – будући људи!
Недалеко … пристојна мајка чита књигу (интелектуалка!), не примећује ништа око себе и не обраћа пажњу, да њени синови играју фудбал „на гробовима“. Па, наравно, она их је сама и довела овамо. Лопта се звонко одбија од спомен-плоче, котрља се по трави, дечаци су срећни, мајка је задовољна.
Овај слатки малиша није ништа крив. Родитељи, млади пар по тридесет година, довели су га у парк. Родитељи су заокупљени својм разговором, а он воли да скочи са једне на другу надгробну плочу.
А овде лежи Иван Андрејевич Тихонов.
Није имао среће. Поред његовог гробног места (или поред спомен плоче – није битно) поставили су клупу. Али на њој не седне људи захвалних који би да рзамишљају о подвигу руских хероја. Не, овде, дан и ноћ долазе да пуше, пуши се све што се пожелети може, а плоча са именом овог борца-војника је окружена гомилом опушака непријатно балавиx свих боја.
На овој плочи је написано на српском језику, да је овде сахрањен по својој жељи капетан Евгениј Петрович Иванушкин, који је погинуо код Будимпеште.
Али, Срби као да су заборавили да читајy српски, они су уверени, да су луткама постављени ови надгробни споменици и зато имају право да шетају овде своје псе, који ће вршити нужду међу гробницама – као ова два симпатична псетанцета и ова два у озбиљним годинама „интелектуалаца“, који су покушали да ме убеде, да ја не разумем, да је ово просто (!) меморијални парк (јер то чини разлику, можете дакле вршити нужду!).
Можете ли да замислите да капетан Иванушкин, који је погинуо под Будимпештом, завештао да се сахрани у Београду? И како је сада њему и његовим друговима, види се из речи Николаја Мајорова, такође погинулог у истом рату: „Не дозволите себи да мислите, да мртви не чују, како о њима потомци говоре“ …
Срби нама Русима, сво време, преносе захтеве, мало као у шали, па онда озбиљно, затим подругљиво, кажу, не штитимо им храмове на Космету, оставили смо их без помоћи. Рећићемо им, зашто је потребно да ми бранимо њихове светиње, укључујући и ризик живота својих војника, ако баш они, скрнаве наше светиње, сваки дан, на кукавички и циничан начин? А од Срба не требамо да штитимо наше војничко гробље и спомен обележје, они су дужни да се понашају као људска бића, а не као говеда.
На улазу, на зиду стоји натпис на српском језику: „На овом гробљу сахрањено је 1395 војника Југословенске народне армије и 818 војника Црвене армије“. На гробљу, – не у парку, не на стадиону, не на игралишту или локацији одређеној за шетање паса.
Али, ова ситуација не интересује многобројна друштва руско-српског пријатељства, њихове активности се своде на то, да током неких празника, отпевају неколико популарних руских песама. А ово би им био могући прави задатак. На пример, да одреде патролу активиста, да овде на гробљу спречавају акције циничног односа према гробовима руских војника и објасне својим грађанима како се треба понашати на таквим местима.
Далеко је од овог проблема и Руска црква у Београду. Можда су и за њене представнике тамо сахрањени само комунисти и бољшевици, па их зато и није жао?
Када сам питала оне „људе“ које сам срела у парку, зашто не оду на српско гробље и тамо се се шетају са децом и псима, јер тамо, по њиховој логици – алеје су широке, дрвеће височије и има га више, а они искренији (!) су ми рекли: „Стражар нам тамо не дозвољава!“ Али, зашто тада не одете на јеврејско или француско гробље? – „Не идемо тамо зато, што су стално затворена“.
… Опрала сам оскрнављену плочу са именом Петра Кољокова . Такође сам опрала и плочу Мишки-тенкисту. Баш у том тренутку приметила сам да су код Мишке, као и на многим другим плочама готово сва боја са слова избрисана. Те плоче се постепено претварају у обично камење – и то иде на руку онима који већ ово место и сматрају обичним парком. Али и ако се обнове ова имена на овим плочама, то ће се обновити у очи неког јубилеја, евентуално …
Можемо ли да чекамо, будући да знамо, да је ово гробље наших хероја, а тако је понижено? На први поглед, то и није неко страшно понижење, рекао би неко – али је у суштини веома страшно понижење, веома деструктивно, посебно са тачке гледања нешег руског националног самопоштовања?
… Да, опрала сам две надгробне плоче, положила цвеће и слаткише, како налаже поменски обред. Али таквих надгробних плоча, има веома много. И оне су сада незаштићене и препуштене суровој равнодушности и непријатној грубости.
(Станислава Разумовскаја / са руског за Србин.инфо превео: Славиша Лекић)
