Прочитај ми чланак
(novosti.rs)
Навршава се 110 година синдикалног организовања у Србији. Синдикати оклеветани, њихов значај се умањује. Јаки, организовани и динамични синдикати потребнији него икада.
Синдикално организовање у Србији имало је успоне и падове, мењало име и организационе облике, али две основне нити провлаче се кроз 110 година његове историје: синдикат је водио борбу за остварење радничких права и представљао снагу која је означавана као раднички покрет.
Демонстрације из 1876. године у Крагујевцу, познате као Црвени барјак, у којима су учествовали и радници „Тополивнице“, узимају се као почетак борбе радничке класе у Србији.
– Синдикална организација увек је била, мање или више, саставни део политичког оквира времена у коме је деловала. Тако је кроз историју, поред борбе за економска и социјална права, често била директно укључена у политичке борбе и обрачуне – каже историчар Момчило Павловић.
– Експлоатације је увек било и биће је, а синдикат је био и остао, уз све политичке утицаје и промене, заштитник и потпора раднику.
Прва радничка друштва настајала су у Србији с развојем привреде и занатства. Њиховим обједињавањем настао је Главни раднички савез, доминантна синдикална групација све до 1918. и институција која представља почетак стварања и рада модерних синдиката у Србији. Савез је радио у склопу Српске социјалдемократске странке. Она је инспирисала и водила све акције синдиката који јој је служио за остварење политичких циљева.
У сусрет јубилеју – 110 година од формирања радничког савеза Србије (обележава се као Дан самосталних синдиката) објављена је и књига историчара Момчила Павловића и Предрага Марковића, „Од радничког савеза до савеза самосталних синдиката Србије 1903-2013“, која на 400 страна доноси преглед рада синдикалних организација у Србији, са хронологијом штрајкова, протеста и радничке борбе.
Упркос многим покушајима, синдикални покрет у Југославији није постигао жељено јединство. Плурализам синдикалних организација, често међусобно завађених, слабио је и синдикални покрет у остваривању својих акција.
До јединства је дошло тек у послератној социјалистичкој Југославији и Србији, кад је постојао само један синдикат и једна партија, да би се деведесетих година вратио политички и синдикални плурализам.
– Данас су синдикати оклеветани – каже историчар Предраг Марковић. – Њихов значај се стално умањује. Њихове акције се потцењују. У социјализму су им се подсмевали зато што су се бавили организовањем набавки, другарских вечери и летовања. У постсоцијализму им се замера што нису испословали боље услове за раднике.
Ни једно ни друго није тачно. Замислимо историју без деловања синдиката. Замислимо како би изгледао живот радника у социјализму да није било синдикалног организовања, образовних курсева, културног живота, а поготово синдикалне бриге о стандарду. Ко данас не би ишао у синдикална летовалишта по најлепшим местима Јадрана?
Јаки, организовани и динамични синдикати данас су потребнији него икада.
Истраживања сећања на социјализам показују да су другарске вечери и излети нешто што радни људи из тог времена најрадије памте. Какав би тек био положај радника данас да није било синдикалне борбе за колективне уговоре, најнижу цену рада, заштиту угрожених…? Сигурно не би био бољи – каже Марковић.
– Сведоци смо сурове експлоатације, рада на црно, дивљег и примитивног капитализма – каже Павловић. – Сваки рад на одређено, дужи од шест месеци, треба превести на – неодређено. Дефинисати минималну а реалну цену рада. Пооштрити санкције.
Вратити се на искуства заштитног радничког законодавства, а да синдикати служе као свестрана заштита и потпора свих радника. Али и радници морају да се организују у озбиљне и динамичне синдикате.
Има ли синдикат будућност?
– Ми не знамо шта је будућност синдиката – каже Марковић.
– Тамни облаци су се надвили над радничким организовањем, баш као и над целокупним животом и радом свих на свету који живе од својих руку и своје памети. Крупни капитал широм света тежи да умањи радна права, да исцеди што више може од радних људи. Већ деценијама се чини да се свет рада повлачи пред светом капитала.
Исход ове борбе неизвестан је. Али шта год да буде, једно је јасно. Синдикати су у тој борби били на страни понижених и увређених, на страни људи који живе од свог рада, а не од шпекулација и отимања, на страни друштвене правде.
