На Газиместан је први избио 2. батаљон 12. пука „Цара Лазара“ 1. позива Шумадијске дивизије, као и четничке јединице у чијем саставу је, између осталих, добровољац био Милан Ракић, дипломата, песник песме „На Газиместану“.
Иако је Кумановска битка била одлучујућа битка Првог балканског рата, на медаљи, ратној споменици која је додељена учесницима рата уписано је „Освећено Косово“.

Србија је уочи балканских ратова, као сталну бригу која је одређивала њену спољну политику, имала опасност од аустроугарских планова за даље продрање на Балкан. Сви покушаји српске владе да добије гаранције да Аустроугарска неће даље напредовати према југу, остали су без успеха и потврдили уверење да Беч не одустају од запоседања Солуна. Нарочито опасни су били аустроугарски планови о великој Албанији која би захватала подручје Вардара, Стару Србију и део битољског вилајета.

Од 1909. до 1912. године низали су се албански устанци које је турска влада са великим тешкоћама гасила, док је 1911. избио италијанско-турски рат. Анексиона криза (1908–1909) проузрокована аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине, омогућила је услове за формирање савеза балканских држава, јер су силе Антанте биле забринуте због нарастања снаге Тројног савеза на Балкану, односно због аустроугарских планова. Након дугих преговора склопљени су споразуми између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Стални немири и припреме за рат против Турске навеле су Турску да започне са војним припремама и груписањем трупа према балканским савезницима, па су они у знак протеста извршили ратну мобилизацију (17/30. септембар 1912).

Већ раније, у августу, дошло је до сукоба ширих размера на црногорско-турској гранци, на карулама код Мојковца. Према договору балканских савезника, Црна Гора је прва објавила рат Турској (25. септембар/ 8. октобар 1912), и истог дана започела ратна дејства. Објаву рата Турској краљ Црне Горе, Никола, завршава следећим речима: „Нека се благословом Божијим и Светог Петра остваре снови из моје младости кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ: онамо, онамо, за брда она!“

У Првом балканском рату, према оперативном плану српске Врховне команде, Прва армија је, под команом престолонаследника Александра, дејствовала у правцу Куманова и Скопља; Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, у правцу Ћустендила; Трећа армија, под командом генерала Божидара Боже Јанковића, према Космету, а Ибарска војска према Санџаку, у сусрет црногорским трупама, са којима се касније и спојила, остварујући тако циљеве које је поставио Карађорђе у својој офанзиви 1809. године.  Деснокрилна оперативна група главних српских снага, Трећа „Косовска“ армија (67.000 војника), била је концентрисана у две групе: 1. Топличку (45.000 војника) код Куршумлије, за дејство према Приштини и 2. Медвеђску (22.000 војника), у Медвеђи, за упад преко Преполца. Задатак ове армије је био да заузме Приштину, овлада Косовом и да, под претпоставком која је тада била прихваћена у генералштабу да ће до главне битке доћи на Овчем Пољу, буде десно крило главнине војске – Прве армије.

ТАНКОСИЋЕВА АКЦИЈА
Према Трећој армији, на правцу Топличке групе, Турци су имали око 2.000 редифа (резервиста) Албанаца, око 2.000 низама (регуларних трупа) и око 10.000 Албанаца формираних у три редифска пука, груписана у топографски јаком рејону пограничних караула Мердаре-Мировац-Васиљевац. На правцу Медвеђске групе није било турских регуларних трупа, сем граничних јединица, као и око 4.000 Албанаца. Однос снага у пешадији је био 4:1, а у артиљерији 5:1 у корист Треће армије, чему се турска команда није надала, јер је претпостављала да ће бити мобилисано 60.000 Албанаца са Косова, уместо 16.000 колико их се супротставило Трећој армији.

За време концентрације српске војске дуж српско-турске границе учестале су чарке и мањи сукоби, који су пред сам почетак рата код Мердара прерасли у оштре четвородневне борбе. Управо када је Моравска дивизија 2. позива развила своје трупе на граници, стигао је (2/15. октобра после подне) Лапски четнички одред под командом капетана Војислава – Воје Танкосића (32. кл. Војне академије), учесника мајског преврата (1903), члана „Црне руке“ која је страховала да Турска не пристане на постављене услове, што би довело до одлагања рата.

Уместо да неопажено пређе границу ради дејстава у непријатељској позадини када отпочну ратне операције, Танкосић је без знања команданата дивизија и армија одлучио да изазове сукоб већих размера. По његовом наређењу, одељење од 60 четника је 2/15. октобра око 11 часова увече кренуло у напад на турске карауле „Репоња“, коју су заузели, и „Мировце“, где су били одбијени уз велике жртве. Након одбијања Лапски четнички одред се повукао на српску караулу Васиљевац, где је почела борба са Арнаутима, којима је током наредног дана подршку дала турска артиљерија. Борба у којој су са једне стране учествовали четници и пограничне јединице српске војске, а са друге стране, Албанци, турска регуларна војска (у мањем броју) и турска артиљерија, убрзо се проширила и на караулу на Мердару, коју су у току ноћи напали Албанци, да би се развила 3/16, 4/17. и 5/18. октобра.

Турске снаге, које су вероватно и саме припремале напад ради ометања концентрације Треће армије и заузимања погодних положаја на граничној линији, изазване акцијом Лапског четничког одреда, у противнападу су овладале јаким и тактички значајним граничним гребеном, прешле границу и озбиљно угрозиле лево криво Моравске дивизије. Због тога су 12. пук 1. позива Шумадијске дивизије и Моравска дивизија 2. позива 3/16. октобра 1912. године око 12 часова прешли у контранапад и овладали граничним гребеном, а делом снага прешли и на непријатељску територију.

12. пук Шумадијске и 1. пук Моравске дивизије, уз подршку једне батерије исте дивизије, успели су да потисну турске снаге према селу Доњој Дубници и да избију на гранични гребен, али им је око 17 часова наређено да обуставе даље напредовање. Турска војска није издражала ни напад 2. пука Моравске дивизије, већ се повукла у рејон северно од села Мердара, где су их прихватиле свеже регуларне снаге пристигле из Подујева. Тако је стратешки изузетно важан гранични гребен брзо заузет, иако рат још није био објављен.

Истог дана 12. пук Шумадијске дивизије је брзим дејством заузео гранични гребен од Јашаревих конака до близу Преполца. Наступање је наставио и 2. пук Моравске дивизије, али је због турске преваре имао велике губитке. Наиме, турски војници су прекинули ватру и истакли беле заставе, да би, кад су им српски војници, реметећи борбени поредак, пришли, ножем убили поручника Милана Поповића из Лапског четничког одреда, првог официра који је погинуо у овом рату и отворили ватру на српске војнике.

СТОПАМА ВЕЛИКОГ КАРАЂОРЂА
Наредног дана (4/17. октобра) турске снаге су заузеле српску караулу Васиљевац и успеле да потисну Моравску дивизију 2. позива, чија је цела позадина била у великом нереду. Положај Моравске дивизије 2. позива постао је критичан, а Шумадијска дивизија није ступила у дејство. Турска војска је заузела село Васиљевац и уместо да продужи са нападом, задржала се губећи време у пљачки и паљењу, што је помогло делимичном организовању Моравске дивизије.

Између 15 и 16 часова турске снаге су уз подршку артиљерије продужиле напад и, запаливши сва села између Баровца и Мачје стене, покушале да обухвате Баровачко утврђење. Међутим, тада је без наређења, са Преполца, односно карауле у Дубници 12. пук шумадијске дивизије 1. позива којим је командовао пуковник Миливоје Стојановић (унук војводе Петра Добрњца), извршио напад на низамски логор у откривени леви бок турских снага, доприневши наглом обрту ситуације на форнту Моравске дивизије. Непријатељ је почео да се повлачи, а кад је пао мрак, код низамског логора се развила жестока борба. Пошто су турске снаге одступиле у правцу Подујева, 12. пук је око 19 часова заузео низамски логор. Успешно дејство 12. пука Шумадијске дивизије позитивно се одразило на јединице Моравске дивизије, које су биле преморене у дводневним борбама.

Борбе на целом фронту Треће армије отпочеле су 5/18. октобра. На фронту Моравске дивизије вођене су борбе током ноћи између 4/17. и 5/18. октобра, а сутрадан је 3. пук, који није могао да се одржи на свом положају, с ослонцем на 12. пук, прешао у противнапад којим је поново заузета гранична линија, изузев карауле Васиљевац. Шумадијска дивизија која је држала фронт ширине 10км, од Горње Дубнице до низамског логора, није наставила напредовање, а 12. пук је повучен са положаја које је претходне ноћи заузео. Истог дана (5/18. октобра) званично је објављен рат Турској.

После прочитане ратне прокламације, престолонаследник Александар је одржао говор официрима и војницима: „Полазимо стопама Великог Карађорђа који је први започео ослобођење подјармљеног Српства, а које је ослобођење наставио Милош Обреновић, и продужио краљ Милан Обреновић. Ми као потомци ових славних наших предака имамо дужност да продужимо њихово свето дело и да га славом увенчамо“.

Наредна ноћ (између 5/18. и 6/19. октобра) је била кишовита, а турске снаге су вршиле демонстративне нападе према Мердарској караули, али су одбијене. У зору је отпочео општи турски напад у истом рејону, али су га делови Моравске дивизије одбили. Око 12 часова прешла је у наступање Шумадијска дивизија 1. позива, са намером да заједно са Моравском дивизијом 2. позива заузме Подујево и Подујевски мерћез. У правцу мерћеза је кренуо 12. пук Шумадијске дивизије који га је и заузео. Одлучном акцијом 12. пука турске снаге су биле принуђене да одустану од напада на Мердаре и повуку се према Тенешдолу.

Сазнавши за продор Шумадијске дивизије која је, борећи се против албанских редифа дошла до Подујева, турске снаге су због незаштићености левог бока прекинуле борбу на свом десном крилу према Моравској дивизији и повукле се на линију Подујево – село Баловце (Баловац) – село Ртица, одакле су биле присиљене да одступе исте ноћи према тенешдолском теснацу и левој обали реке Батлаве чиме је отворен пут Трећој армији за наступање ка Приштини.

Друга, мања група Лапског четничког одреда под комадном капетана Љубомира Вуловића, црнорукца (блиског рођака Драгише Васића), ступа у борбу код карауле Лисица, где 6/19. октобра гине добровољац Александар (Сања) Живановић, студент Техничког факултета, син Живана Живановића, државног саветника (председника Народне скупштине и министра), и сестрић Драгутина Димитријевића Аписа, шефа Црне руке, који га је и упутио у Вуловићеву јединицу. Сам Апис није учествовао у борбама, јер је нешто раније приликом тајних преговора са Исом Бољетинцем, у циљу обезбеђивања неутралности Албанаца, једва преживео тровање храном. 

Два дана касније (10/22. октобра), у близини реке Пчиње код Куманова, погинуо је и Владета Ковачевић (митраљеско одељење 8. пука), дипломата, син Љубомира Ковачевића, историчара, тадашњег секретара Српске краљевске академије, министра, посланика. Претходног дана га је видео пријатељ Станоје Станојевић (историчар), који се тада налазио у долини Пчиње, о чему је оставио запис.Владетином сестром је био ожењен Милан Ракић, који је по повратку са места конзула у Приштини, био распоређен на место шефа конзуларног одељења МИД-а. Ракић није био мобилисан, већ је као добровољац ступио у четничку јединицу капетана Војина Поповића – војводе Вука (погинуо као потпуковник 1916. године на Кајмакчалану).

НА КОСОВУ ПОЉУ
Врховна команда је наредила Трећој армији да 7/20. октобра изјутра пређе у наступање са Преполца и Медвеђе и да заузме Приштину, али је због преморености трупа, нарочито Моравске дивизије, офанзива продужена тек наредног дана (8/21. октобра), после једнодневног одмора, иако се могло закључити да турски Приштински одред није више у стању да заустави наступање Треће армије.

Трећа армија је кренула према Приштини 8/21. октобра. Шумадијска дивизија 1. позива наступала је правцем Подујево – Тенеш-до – Приштина. Пошто је претходница, 2. батаљон 12. пука Шумадијске дивизије, по густој магли изненада дочекана ватром турске (арнаутске) заседе из села Главника и са леве и десне косе поред пута, командант дивизије, пуковник Ђорђе Михаиловић је, по тешко проходном терену, прегруписао снаге и одлучним дејством деснокрилних снага одбацио непријатеља из рејона Годишњака. Ускоро је код непријатеља дошло до повлачења, коме су допринела и дејства суседне Моравске дивизије. Крећући се по густој магли, 3. пук Моравске дивизије је код села Грдовца наишао на снажан отпор турских снага. Развиле су се жестоке борбе. Командант пука је у обухватнији маневар послао два батаљона, која су, заклоњена шумом, обухватила непријатељске снаге у југозападном делу Грдовца и приморала их да се повуку.

Око 16 часова настало је опште повлачење турских трупа према Приштини. После концентричног наступања ка Приштини дивизије Треће армије су се 8/21. октобра приближиле на 14-20км од Приштине. Шумадијска дивизија 1. позива која је напредовала путем ка Приштини са задатком да дејствује с фронта на Газиместан, без отпора је стигла на Драгодан, у непосредну близину Приштине и изашла на Косово поље. Избијањем на Косово поље Трећа армија је снажно утицала на морал српске војске. Њене јединице, а посебно Шумадијска дивизија, биле су поносне на своју улогу ослободилаца Косова. Иако је Кумановска битка била одлучујућа битка Првог балканског рата, на медаљи, ратној споменици која је додељена учесницима Првог балканског рата, уписано је „Освећено Косово“.

О избијању 2. батаљона 12. пука Шумадијске дивизије на Газиместан пише један од учесника: „И батаљон стаде, Сви неми од чуда, `Пукло поље равно у недоглед тамни`“. Из овог батаљона је касније у Призрену формирана претходница Албанско-шумадијског одреда која је стигла до Љеша, Кроје, Тиране и Драча. О историјском догађају доласка српске војске на Косово поље Милан Ракић сведочи: „Око мене војници попадали – љубе земљу! …. То ми је био највећи дан у животу“. Тада су према сведочењу поново изговорени стихови његове песме „На Газиместану“, као и више пута раније када је био конзул у Приштини и са пријатељима долазио на Косово поље.

Пар година раније их је говорио његов гост, син Милутина Гарашанина и унук Илије Гарашанина, Војислав Гарашанин, који је из Париза где је рођен, дошао у Србију да упише Војну академију и као питомац, а потом официр, учествовао у Првом и Другом балканском рату. У Другом балканском рату је рањен и потом одликован Обилићевом сребрном и златном медаљом, да би августа 1914. године после два рањавања, као поручник, командир чете, погинуо на Иверку (код Цера).

Моравска дивизија је 9/22. октобра отпочела наступање према Приштини. Око 16 часова повукли су се и последњи делови непријатељских јединица који су бранили непосредне прилазе Приштини, тако да су јединице Моравске дивизије 2. позива ушле у град. Тако је 9/22. октобра Трећа армија ослободила Приштину, а турске снаге, угрожене концентричним наступањем њених дивизија, одступиле су у правцу Феризовића (Урошевца).

У знак нарочите пажње, командант Треће армије, генерал Божидар Јанковић је са 2. батаљоном 12. пешадијског пука „Цара Лазара“, којим је командовао мајор Војислав Томић [22] и четничким јединицама у којима је био и Милан Ракић, свечано ушао у Приштину 9/22. октобра 1912. О овом догађају речито сведочи Ракићево писмо: „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено“.

 

(Нови стандард)

Oznake: Milan Rakić, oslobođenje Prištine, pesnik, Šumadijska divizija