За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа тражила је стварање посебне хрватске области у Краљевини Југославији која би укључивала и Приморје (Дубровник и Боку Которску). Због тога је гласник дубровачких Срба „Дубровник” био је у сталној полемици са хрватском штампом.

У тој полемици лист је истицао да су ,,сви стари Дубровчани, чији смо ми потомци, дошли из српског залеђа и да се је с тога Дубровник увијек и занашао српском мисли, био у вези са слободним српским државама, са њима трговао, са њима се богатио умно и материјално и од њих примао на дар сусједне земље. Ово је историја а не фалсификат. Дубровник нијесу населили Купинчани ни Керестинчани, нити какви други бановци, за које Дубровник никад није знао, већ српско његово залеђе; “. Лист „Дубровник” приказао је брошуру др. Мелка Чингрије ,,Дубровник и хрватско питање”. Подвукао је по речима др Чингрије да Дубровник не жели да буде ,,кусур једног залуталог менталитета…

Положај Дубровника као прве отворене луке уз Јадран, излазиште Балкана на море дубровачким друмом преко Гацка и Фоче, а Неретвом за један дио Босне био је од пресудног утицаја на његову прошлу величину. … Природа је удесила да панонске земље избијају на море преко сјеверне Далмације, а Балканске, највише Босна и Србија, преко Дубровника. Имаду ли те земље послије 1918 и свега онога што је ту годину претекло, дочекати дан да буду дисати на плућа каквог новог Данцига”. Пренео је одговор ,,Југословенских новина” на напад ,,Обзора” на госпара Мелка и његову књижицу. У одговору је истакнуто : ,,Обзор” налази и то да је др Чингрија хтио интригирати ,,против правилног ријешења положаја Дубровника”, јер је ,,Обзор” свакако компетентнији да оцијени какав положај треба да има у југословенској држави Дубровник, него дубровачки патрициј Чингрија.”(1)

У допису из Боке у листу ,,Дубровник” априла 1940, реагујући на тврдње ,,Хрватске страже” износе се подаци да Бока има нешто више од 40.000 становника, од којих су 12.000 католици, а остало православни. Било је 500 истарских и словеначких избјеглица који су радили у морнаричким установама у Боки. (2) ,,Хрватска стража” наставила је полемику. Ругајући се прослави седамдесетгодишњице Кривошијског устанка, у броју од 22. III коментарисала је : ,,Нама је добро позната улога далматинских Срба у посљедњих 50 година, њихов сервилни однос према Аустрији и италофилским аутономашима ….

Ту улогу не могу засјенити ни црногорски четници, који су упали у Кривошије прије седамдесет година”. У чланку ,,Хрватској стражи” Бока не да мира” су констатовали да овакве увриједе нијесу Бокељи доживели ни од оних против којих су устанке дизали. Аустрија је у устанку 1869. изгубила 10.000 војника. Ипак су њени војни писци, Нијемци по народности, у својим дјелима, похвално писали о храбрости Бокеља. За ,,аустрофилство” у чланку се истиче : ,,Што се тиче ,,Аустрофилства” ми би били захвални ,,Х.Стражи”, да нас је за то обиједила 1914 године. Да је то онда учинила, сигурно је, да би мање наше браће и очева било стријељано и објешено и мање би их страдало по тамницама. Али поклик листова сродних ,,Х. Стражи” бијаше тада ,,Распни га, распни !”. (3)

Лист „Дубровник” истакао је учешће бројних Срба са Приморја у борби за уједињење. Вицко Трипковић рођен је у Доброти 1870. Пошто је завршио гимназију у Котору и Филозофски факултет у Бечу, постављен је за наставника гимназије у Сплиту. Од 1894. до 1899. био је професор у Сарајеву и Мостару. Пошто је његов патриотски рад сметао босанској влади, протеран је из Босне. Залагањем Словенца директора Кона, добио је место у сплитској гимназији. Од “Праве Црвене Хрватске” и “Народног листа” био је оптуживан да шири великосрпску пропаганду.

Премештен у Котор где је 1911. изабран за председника Српског сокола. После слома Аустрије 1918, Народно Вијеће у Сплиту именовало га је за директора которске гимназије. На своју молбу је 1924. пензионисан и повлачи се у Доброту. Сарађивао је са Фабрисом у књижевном листу Срђ. Писао је под псеудонимом Поднопољски. Писао је највише о својој Боки с надом у њене боље дане. За професора Вицка Трипковића лист “Дубровник” истакао је да је “од оне старе борбене гарде Срба-католика нашег Приморја”. Као добровољци погинули су Цвијето Јоб, Божо Шишић и Јосип Димовић. Мирко Хопе је у рату за ослобођење 1913. био рањен, а у Првом светском рату био је на одбрани београдског моста. Ступио је у чету војводе Бабунског. Као добровољци борили су се Ђуро Стипец, Лујо Шуберт, Вукмировић, Капут, Никола Машкарић и многи други. У очи рата 1914. затворено је преко 60 талаца из Дубровника.(4)

Савез Сокола је као организација са великим бројем чланова у друштвима и сеоским четама био сметња циљевима хрватских сепаратиста и због тога изложен притиску ХСС и дела свештенства католичке цркве. Лист „Дубровник” коментарисао је писање листа ,,Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу.

Коментар у листу „Дубровник” био је : ,,А зашто ? Је ли с тога што Југословенски Соко има пред очима само наше државно и народно јединство? Је ли с тога што се код Сокола не пита : ко се како крсти, већ је начело : брат је мио које вјере био? Је ли с тога што је соколски главни принцип : братска љубав, јединство и слога, те упућивање само на добро народа, нарочито међу сељацима, које се одвраћа од свих порока и упућује их се путем напретка ? Је ли овакав рад рецепт за хрватска села од штете или од користи ? Зар шиљање овакових наставника, апостола мира и братске љубави међу народ значи исто што и прогањање оних хрватских учитеља и учитељица који мрзе Соколе и гледају да га униште, јер су тако одгојени и мржњом према свему што је национално, па и мржњом према Соколу, задојени. Соколска удружења, … нијесу основана из никаквог пркоса проти каквим сличним удружењима; нити им био циљ цијепање у народу, као што је то случај са разним ,,орловима” ,,фантима” ,,крижарима” и сада ,,јунацима”.” (5)

У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. Лист „Дубровник” писао је о соколском раду на Приморју. У селу Мартиновићи у Горњој Жупи преминуо је 1938. национални радник и соколски ветеран Андро Самбраило у 75 години живота. Цео његов живот био је испуњен радом за народ, за унапређење села и пољопривреде.

Као предсједник школског одбора истицао се бригом за најсиромашнију школску дјецу борећи се да у школски буџет буде унесена извјесна свота за њихову помоћ. У соколској чети Горња Жупа био је дуго времена замјеник старјешине и просветар. Пред св. Влахом пригодом благослова четних застава одржао је говор у име соколских чета. На сахрани је било људи из целе жупе, као и пријатељи из Дубровника. У име села и ближе родбине опростио се Келез, у име школе и школског одбора Лујак, а у име соколства Шутић. Од краља Александра био је одликован орденом св.Саве V степена. (6) Соколско друштво Дубровник одредило је 9 октобар, дан убиства краља Александра као дан соколског поста, те је својим члановима упутило распис да тог дана од уштеде постом помогну своје соколско удружење. (7) Соколско друштво у Бијелој прославило је 1937. 25-годишњицу свог рада. Свечаности су присуствовали соколи из Боке и грађанство. Прво је одржана свечана сједница а иза ње банкет. На сједници и банкету говорили су : Балабушић, М. Злоковић, Г. Милошевић, П. Шеровић, С. Јовичевић, Ј. Злоковић, Р. Ђунио, Ј. Секуловић и П. Ковачевић.

Пре почетка Јавног часа свечано је дочекан бан Иванишевић, кога је поздравио Злоковић. Увечер давана је академија, која је успјела, нарочито симболична приказивања. Соколска чета „Кривошије” приредила је 1937. Видовданску забаву. Присутне је поздравио старјешина Самарџић. Свештеник П. Кривокапић је одржао предавање о Видовдану и његовом значају. М. Злоковић је поздравио присутне у име Соколске жупе. Просте вјежбе дјеце са тробојкама одушевиле су присутне. Изведен је комад „Под маслинама на Крфу”. На крају је о о јачини соколског духа и истрајности говорио Живковић. Народно весеље је трајало до дубоко у ноћ. (8) На слет у Праг кренуло је 1938. 15 чланова дубровачких сокола. Испратила их је у Груж на лађу соколска музика. У Гружу на гату дочекала их је чешка колонија деце и придружила се одушевљено испраћају. (9)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској користила своју власт за обрачун са соколима. Лист “Дубровник” јавио је да су у ноћи између 3 и 4 септембра 1939. непознате особе скинуле са улаза дома соколске чете у Ћилипима друштвену таблу, исјекле је и запалиле. Власти нису ухватиле починитеље.  

Сем о соколима лист „Дубровник” је писао и о прославама која су организовала друштва из Дубровника и Боке Которске. Мјешовити хор Дубровачког српског пјевачког друштва „Слога“ отпутовао је 1938. у Мостар на прославу педесетогодишњице друштва „Гусле“ из Мостара. Путем су им се придружили пјевачка друштва из Котора, Херцегновога и Требиња. На прославу је дошло 11 српских пјевачких друштава. Поворка пјевачких друштава, на челу са соколском музиком и пјевачким друштвом ,,Јединство” из Котора била је одушевљено поздрављена од грађана Мостара. Положени су венци на гроб Шантића и Ћоровића. Одржана је свечана академија.

Увече је био одржан концерт. Прву тачку концерта државну химну и последњу ,,Ој Словени” певали су заједнички сви пјевачи, њих око 600. (11) Лист ,,Дубровник” писао је о прослави стогодишњице рада Српског пјевачког друштва ,,Јединство” 26 и 27 августа 1939. у Котору. На прославу је позвано 17 пјевачких друштава од Суботице до Битоља и Цетиња. Из прогласа који је издала Управа ,,Јединства” са својим предсједником протом-ставрофором Јовом Бућином лист „Дубровник” истакао је завршетак : ,,Тешка је била борба, у којој ни попаљени домови, ни вјешала уздуж сињег мора не могоше саломити нашу жељу за слободом, ни поколебати нашу вјеру у уједињење са осталом нашом браћом исте крви и језика. Ту завјетну мисао ,,Јединство” је освештало у имену своме, исписало на барјаку своме, као символ и циљ свих прегнућа, жеље и рада свога, са истакнутом лозинком : Брат је мио, које вјере био. У тој борби снажила нас је пјесма наша да не сустанемо – пјесма нас је одржала да не поклекнемо”. (12) На прослави су учествовала са својим заставама пјевачка друштва из Сремске Митровице, Мостара, Никшића, Цетиња и Рисна. Југословенски пјевачки савез одликовао је ,,Јединство” и његовог предсједника. Пјевачка друштва одржала су на Бенову концерт.

Заједнички хор свих друштава извео је државну химну. Потом су поједина друштва изводила своје тачке. Пјевачки концерт завршен је заједничким пјевањем свих друштава пјесме ,,Ој, Словени”, што је маса френетички поздравила. Свечаност на Бенову закључиле су војна и грађанска музика својим концертима. У чланку у листу ,,Дубровник” истицало се за ,,Јединство” : ,,часно је вршило свој тешки али патриотски задатак, и у томе своме часном и патриотском раду дочекало је и своју стогодишњицу. Захвално покољење честитајући му ову славу, жели да и даље, високо држећи барјак, настави са радом, који би лако могао бити потребнији него чак и у неким тешким прошлим часовима. Котор и Срби Бокељи могу се ,,Јединством” поносити и дичити, јер само њихово прегарање и схваћање потребе његова задатка, да са пјесмом чува свете српске аманете, одржало га је у животу и на оној патриотској висини, која служи само за примјер.” Југословенски пјевачки савез припремио је слет 1939. у Београду у част прославе двају стогодишњих савезних друштава : Панчевачког српског црквеног пјевачког друштва и Српског пјевачког друштва ,,Јединство” из Котора. (13)

У Котору је основано Витешко удружење Боке Которске ,,Александар I Ујединитељ” Задатак удружења био је 1) чување народног предања подржавањем добрих народних обичаја, народне ношње и творевина ума и руку; 2) чувањем народних споменика и старина; 3) чувањем народне свијести подржавањем и ширењем витешког духа, племенитости и чојства, подржавањем гостопримства и побратимства, ширењем свесловенске идеје, братске љубави и вјерске сношљивости; 4) потпомагањем националних културно просвјетних друштава. Удружење је вршило своју дужност по узору и духу Витешког краља Александра. Друштво је 22 априла 1939. одржало скупштину на којој је изабрана управа : Војвода Петар Поробић; замјеник војводе Ђорђе Петковић; барјактар Благоје Мићуновић; дјеловођа Васо Оташевић; благајник Стеван Петрановић; секретаријат професор Предраг Ковачевић и професор Игњо Злоковић. Први наступ друштва са свим четама из Боке био је предвиђен за 29 мај 1939. при прослави цркве у Котору (троичин-дан). (14)

У листу ,,Дубровник” истакнута је рекордна посета 1939. туриста из Србије : ,,Сва мјеста дубровачке околине, као и сам град, испуњени су великим бројем наших људи из Београда и Србије, који су дошли на своје Приморје да проведу љето. Сви хотели и ресторани углавном су испуњени туристима из источних крајева Југославије, а пред ,,Империјалом”, највећим и најелитнијим хотелом Дубровника, сваке вечери младост заигра и наша народна кола. Да нема ових домаћих туриста, осјетила би се велика празнина, јер страних гости има врло мало, а оних из Савске бановине и осталих западних крајева Југославије скоро никако.” Лист је потом констатовао : ,,И у овоме се види како Дубровник у свим гранама привреде, па и у унутрашњем туризму стоји у природној вези искључиво са источним, а не западним дјеловима наше државе.” (15)

За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа тражила је стварање посебне хрватске области. Гласник дубровачких Срба „ Дубровник” био је у сталној полемици са хрватском штампом која је тврдила да је Приморје (Дубровник и Бока Которска) део Хрватске. Истицао је да Дубровник у свим гранама привреде, па и у унутрашњем туризму стоји у природној вези искључиво са источним (,,српско залеђе”), а не западним деловима Југославије. Побијао је оптужбе да су далматински Срби за време аустријске власти били аустрофили и сарађивали са аутономашима. Лист ,,Дубровник” писао је о раду соколских друштава на Приморју, као и о нападима хрватских сепаратиста на соколе. У време стварања Бановине Хрватске ,,Дубровник” је са својим дописницима из Боке Которске водио полемику са хрватском штампом а посебно са ,,Хрватском стражом” о националном опредељењу Бокеља. Пишући о прослави стогодишњице рада Српског пјевачког друштва ,,Јединство” лист ,,Дубровник” је позвао друштво да настави са својим радом, који би како је наслућивао писац чланка, могао бити потребнији него и у тешким прошлим временима.

У Херцег Новом делује обновљени Српски соко, члан Савеза Српског соколства са седиштем у Београду. У свом раду сарађује са осталим српским друштвима Боке Которске као што је Српско пјевачко друштво ,,Јединство”, Матица Боке и Коло српских сестара Херцег Нови.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

( Видовдан.орг )

Oznake: dubrovnik, kotor, srbi u dubrovniku, Hrvatska