Прочитај ми чланак
(Телеграф)
Вођа четничког покрета Драгољуб Дража Михаиловић, осим велике подршке народа свих вероисповести, уживао је и наклоност политичара у Србији пре Другог светског рата, па и Социјалистичке партије!
У Краљевини Југославији било је доста политичких партија, истина не у толиком броју као што је то данас случај. Не рачунајући комунисте, Љотићев ”Збор” и хрватске странке, све политичке партије су у рату подржале Дражу: радикали, демократе, републиканци, земљорадници, социјалисти, словеначки либерали и клерикалци…
Другим речима, Дражу су подржале српске и словеначке политичке странке које су на последњим предратним парламентарним изборима освојиле 99 посто гласова.
Милослав Самарџић, аутор многобројних књига о четничком покрету и Дражи Михаиловићу, каже за наш портал да је назјанимљивија подршка Чичи она која је стизала из Социјалистичке партије.
– У једном ТВ дуелу с Александром Вулином, пошто ми је одговорио да је социјалиста, питао сам га: ”Знаш ли да је председник Социјалистичке партије током рата био с Дражом?” Одговорио ми је у стилу: ”Е, сад га претера!” И није ми поверовао, па сам му после емисије поклонио мемоаре председника Социјалистиче партије, др Живка Топаловића, под насловом ”На Равној Гори” – каже он.
Топаловићева жена Милица била је оснивач Радничког универзитета у Београду – овог који и данас постоји. Живко је уједно био и председник опозиционих радничких синдиката – највећег радничког удружења у Краљевини Југославији. Наравно, Дражу је подржало и државно синдикално удружење – практично цела радничка класа, ако под њом не рачунамо оне малобројне раднике одбегле у комунисте.
Управо социјалисте и синдикалисте комунисти су сматрали својим највећим непријатељима, под паролом: ”Најгори су мангупи у нашим редовима”. Јер, они су сматрали да имају монопол над заступањем радника. Када су ушли у Београд, прво су поубијали легитимне радничке представнике, и то без гласа, јер та убиства ни на који начин нису могли да правдају.
Бојали су се приговора: ”Ко вас уопште подржава, када убијате и раднике?”
За друге своје жртве објављивали су плакате или спискове у новинама, попут оног чувеног списка професора, политичара, чиновника у ”Политици”, док за убијене радничке и синдикалне лидере нису рекли ни реч.
Уз претходне фоторепортаже Телеграфа о Дражи, базиране на Самарџићевим књигама, ишао је ауторов оглас на тему: нађите барем једну ратну фотографију Ј. Б. Тита са народом (цивилима). Уз овај наставак тај оглас је бесмислен.
– Наиме, овде је тема: Дража са политичарима, а нема смисла тражити Брозове слике са политичарима. Он се са њима сигурно није сликао, јер му је циљ био да их поубија, или макар похапси и пошаље на дугогодишњу робију. У социјализму/комунизму нема демократије, вишестраначја, слободних избора, итд, па аутоматски нема ни политичара, сем наравно комуниста – тврди Самарџић, а слика и даље нема, па нема.
