(Срђан Воларевић)

Када је господин Млађан Динкић од старе стварао нову политичку странку, чији су темељи делања спадали у регионализацију Србије, да ли је он том приликом показивао горду државничку мудрост за којом вапи господин Вук Драшковић, или је упражњавао познавање упокојеног научног социјализма на коме је докторирала госпођа Весна Пешић, или је следио нечисти дух деструкције војске по коме се равнао господин Борис Тадић, или је виделачки најављивао појаву садашње власти која је недостојна и Србије и укупне историје Срба, или напросто угледао се на ратног злочинца Хашима Тачија, или је на неки свој начин помагао у тајним и рушилачким плановима господина Божидара Ђелића, или је узор нашао у турској схеми поделе окупираних српских земаља на санџаке, или једноставно није имао три чисте шта то хоће да уради од Србије будући осокољен уништавањем српског банкарског система све са службом друштвеног књиговодства – или је по среди нешто сасвим другачије?

Извињавам се због овако компликоване прве реченице. Намера ми је да њоме управо таквом укажем на сву слојевитост растурања Србије, али и једноставност пута до извора ове нечастиве делатности.

Дакле, по одговоре на сва ова и многа неречена питања не морамо ићи у Вашингтон или Брисел, а ни да свраћамо у Ватикан или Берлин. Још мање да треба да се огрнемо америчком заставом, или да екуменизам усвојимо као једини пут нашег српског православног бића, или да летујемо тамо одакле су нам родитељи протерани, а зимујемо тамо где су нам припремали сендвиче са мишомором, како нас редовно позивају плакати по Београду. (Знате, оно: „тако близу, а тако лепо“, или „скијање у мариборским Алпима“…) Одговор је усред Шумадије.

У време када је западна Европа, заједно са Америком, санкцијама газила све Србе и Србију, безобзирно и својим дајџест законима легитимисано, у једној зими дошло је до несташице мазута. По градовима топлане су стале, станови су постали фрижидери, а показала се и несташица ћебади и топле одеће. Зграде, новијих датума зидане, нису имале димњаке, па ни шпорете или каљеве или сличне пећи. Увоз мазута за топлане, а и свега, под санкцијима Запада, није био могућ. У бодљикавим жицама Запада зима је заиста била стигла у Србију.

ЧОВЕКОЉУБЉЕ СА ЗАПАДА

Тада нам је Запад открио лице свог хуманистичког погледа на живот. Онако као што су нам до тада испоручивали шлепере лекова којима је истекао рок важности, а нису допуштали да увеземо сировине за производњу лекова, као што су знали да је стопа смртности веома повећана у Србији због изостајања лекова, као што се граничило са научном фантастиком да се неко из Србије лечи негде на Западу, као што је из СВИХ међународних организација Србија била избачена, као што је над нама Србима Запад преко своје слушкиње Уједињених нација диктирао свој морал за читав свет, тако су у поменутој зими одвојили цистерне и цистерне за такозване демократске градове у Србији. То су били градови у којима је локалну власт држала Милошевићева опозиција. И градови су раширених руку примили те несебичне дарове. Била је то велика победа демократије у Србији.

Не може се рећи да је то почетак растурања Србије, корени су мало дубљи, али је врло сликовито, за последњих двадесетак година најупечатљивије. А што је важније од свега, тај хуманистички гест на најнепосреднији начин описује то како нас Србе види тај веома, веома цивилизовани Запад.

Ми Срби за Запад један смо реметилачки фактор у свим срединама, некултивисан, диваљ и анархији склон народ, раван руљи у којој не владају никакви закони, па ни они превазиђени, из обичајног права, са свешћу коју треба мењати. Иначе зашто би Запад једнима, као изабранима, по мери њихове културе и демократије, доделио хуманитарну помоћ, а осталима, који се не уклапају у њихов метар друштва, не би. Па да ове више дивље, од оних мање дивљих, којима они дају мазут, треба да опомене да се призову памети – јер они су, тамо на Западу, правом своје надмоћне културе и богатије традиције господари наших српских живота. А нема везе, то не треба узимати у обзир, што се узрок и почетак свих тих перипетија са санкцијама, као и око грејања, налази у свести која се зачела у нечијој глави тамо негде на Западу. И сад се испоставља да је последица узрок, а узрок последица. Ко може нека споји ту логичку папазјанију, састављену на столу западног рационализма.

За нас Србе далеко је важније да увидимо да је тај гест човекољубља са Запада само ишао у прилог још већим продубљивањима раскола, деобама и нетрпељивостима у нас, у нашој Србији. Јер они који су добили мазут (те стаклене ђинђуве, пре него што почну да их масакрирају – по рецепту Англосаса пред Индијанцима), као повлашћени, као изабрани, с пуним правом и легитимацијом силе Запада, гордо ће допустити својој саможивости и безобзирности, да се размашу као уравнотежене и подстичуће одлике живота. Јер није забележен случај одбијања тог западног дара. Нити је ико у Србији осудио тај чин западног човекољубља.

Будући да је изазвана делатношћу културнијег Запада, саможивост је, дакле, постала животоносна сила, упркос вишемиленијумском искуству које тврди супротно, наводећи то као најнижи животињски акт у човека.

ПЕРЈАНИЦЕ НЕТРПЕЉИВОСТИ

Треба ли рећи да су ти и такви пориви у души последњи степеник пред искључивошћу, нетрпељивошћу и насиљем – па се онда, на пример, не питајмо одакле толика мржња према сваком виду испољавања родољубља (једна од основних брана пред нетрпељивошћу и искључивошћу саздана је од родољубља, стога није родољубље када господин писац Светислав Басара каже да морамо да мењамо свест, нити је родољубље када његов саговорник, у њиховом отужном разговору, господин Александар Вучић понови то исто, да би неколико месеци пре тога сасвим заблатио један од најсветијих српских празника, Видовдан… уз читав низ аката мржње против свог српског рода, што се обично заодева у тајанствена значења дуго већ модерне речи демитологизација а што је нарочито усавршен вид нетрпељивости и искључивости). А да у прилог искључивости не помињемо таму и мрак међу новинарском свитом и штампе и свих телевизија по Србији, или српско правосуђе, све са специјалним судом, или госпођу Наташу Кандић, или госпођу Соњу Лихт, или госпођу Соњу Бисерко, или господина Теофила Панчића, или господина Миљенка Дерету, или господина Ивана Војеводу… Што су јавне перјанице нетрпељивости, острашћености, егоцетризма у Србији. Само по себи разумљиво је да је делатност ових чиновника мрака верна копија онога што ради сама власт, и обрнуто, из чега и следи да је то једна врло чврста симбиоза, један једини организам.

С друге стране, код оних који нису добили мазут, тим западним даровањем, ништа природније од тога него да се пробуде завист и злоба, и најпосле да се Запад схвати као она цивилизацијска целина која Србима жели свако добро, да је за то и спремна на такве дарове. Сетимо се само оних трамваја, аутобуса, брашна, конзерви, и ко зна чега све већ не, чиме је Запад с падом Милошевића кренуо да засипа и Београд и Србију. И ко после свега тога не би рекао: Запад је пријатељ Србима. А то што се тај цивилизацијски круг претходних година упињао из петиних жила, па и бомбама и уранијумом, да у сваком погледу сатре и Србе и Србију, треба заборавити. То све било је против Милошевића. Ми око њега, само смо колатерална штета, оно што би рекли Англосаси: погибија од пријатељске ватре.

Зар све ово не подсећа на произвођача дроге који, од тим послом стекнутих пара, отвара центар за лечење наркоманије! У Америци имали смо случај великог криминалца Ал Капонеа и ништа мањег хуманитарца, али и родољуба.

ВИРУС БЕЗОБЗИРНОСТИ

У сваком случају, после мазута јасно је било да је раскол у Србији постао природно стање, штавише прва плоча на савременом и модерном путу на Запад, па по томе и нешто веома пожељно и преко потребно.

Коликогод то звучало нестварно, данас, усред питомих, идиличних, благих и пријатних јавних уверавања у мирне токове живота у Србији, Србија је заражена опаким вирисом безобзирности, самољубља и искључивости. То је озваничило и славодобитно примање западног мазута.

Сад смо се донекле примакли одговору на питање чиме се то руководио господин Млађен Динкић, када је у програм своје нове-старе странке утерао заповест о регионализацији Србије.

Мањевише сви ми знамо шта је централна власт, али исто тако знамо шта је земља подељена на регионе. Тако, на пример, Брозов устав из 1974. године поцепао је Србију као комад хартије – и то је резултирало падањем капија Србије пред спољњим непријатељима, осим оних већ разваљених капија које су несрпским житељима Југославије допуштали да у Србији раде шта им се ћефне. До пропасти Брозове Југославије од тог устава прошло је само шеснаест година – што је за век једног народа, или једне државе, чињеница без икакве важности. Али када се у том времену бар не зауставе процеси који воде распадању и расулу државе и који не казују о бујању разних животоносних делатности, онда је то прилично времена.

А, када је глава државе у питању, као данас, онда се не воде јалове и испразне расправе о регионализацији, о централној власти, о овом или оном моделу државног устројства, не иступа се са саопштењима са разних катедри, скупштине странака… него се у једном једином духу приступа обједињавању свих виталних државних чинилаца, од војске и полиције, до саобраћаја, комуникација, банкарства, здравства, правосуђа, школства… и, наравно, привредног потенцијала. А овај господин Млађан Динкић би да регионализује Србију, као да Србија траје у благостању и свакој добробити, у духовном јединству на коме би позавидео сваки Немањић. Његова регионализација би била додатно комадање и онако дубоко подељене Србије, по свим шавовима који је колико-толико држе као једну папирну целину. Та регионализација није дељење колача власти, како власт разумева чак и Политикин званични карикатуриста господин Душан Петричић: власт није за отимачину и похлепу, како се о власти својим делањем изјашњава и господин Ненад Чанак. Идеја власти је у општем добру, што науче и студенти прве године филозофије. Али господин Млађан Динкић би да регионализује Србију, а самим тим и да се колач власти дели на једнаке части, све до једног јединог гласача.

У колачу власти, тек успут да се дода, за непостојану душу, као учвршћивач, садржан је онај заслађивач који душу покреће на осионост, гордост, бахатост и безобзирност – само се сетимо како је господин Ненад Чанак одважно и чило возио моторне санке по тротоарима Новог Сада, или како је онај министар господина Зорана Ђинђића, са задњег седишта, командујући вожњу, усмртио девојку на тротару, или како је господин Предраг Марковић, мање знан као кључар прве Сорошеве канцеларије у Србији, у име своје неприкосновености пустио браду, да засени простоту, или како је господин Божидар Ђелић а да и не трепне теткиним каучем бестидно документовао своју једину имовину, или како је госпођа Зорана Михајловић силом своје личности гордошћу пауна преузела кормило живота у Србији, да по свом ћефу кроји енергетске односе Србије са Русијом.

За свагда треба рећи: у души у којој царује гордост и осионост нема топлине живота за другог, па тиме ни смисла за опште добро. Али ко ће о таквим тричаријама водити рачуна када су пред Србијом високи задаци ступања у Европску заједницу и НАТО. И без јавног муљања садашње власти, зар то не потврђују канцеларије за ту делатност, скоро у сваком буџаку по градовима Србије?

ШТА НАС НЕ СПАЈА

Дакле, да скратимо, у крајњем исходу, свесна или несвесна замисао господина Млађана Динкића о регионализацији, садржи се у одрицању од суверенитета, односно у произвођењу туђина у господара Србије. Јер, ако се утемељују нетрпељивост, саможивост, егоцентризам, самољубље… као основе друштва, онда се, сасвим природно, има сматрати да то друштво и није у стању да води рачуна о себи. Тако разбијено на јединке, тако атомизирано, оно ће преко својих јединки и надаље инертно тежити том истом стању, пошто у себи неће имати ништа обједињавајуће – иако већина људског рода тако мисли и дела новац није оно што људе спаја, што се у случају господина Млађена Динкића поставља као основа друштва. Не треба нама Вилијем Шекспир, ни његов Тимон Атињанин да бисмо за то знали. А још мање да је то у стању интерес – чак и када је интересна пљачка у питању, јер се тада на врху људске воље налази страст која казује о надређивању, за шта је веома захвална, ради поткрепљења те тврдње, великобританска спољња политика у последњих 300 година, или германска визија света од Берлинског конгреса до данас, или садашња спољња политика Америке.

Ако нам је морал водич кроз живот онда треба знати да новац, као цркотина, као уцрвљана лешина, једино што привлачи муве, на шта личе све западне донације које су се слиле у Србију после октобра 2000. (сетимо се оних поносно на табли истакнутих 100.000 долара које је Америка уложила у обнову Дома омладине у Београду, да би на том месту могла заразно да оргија са изопачењима и наказностима новог светског поретка, што свеукупно представља као пожељне врхунце живота).

У великом низу подвала господина Млађана Динкића има још једна неприкривена, која нас уверава у његове сасвим нечасне побуде пред Србима и Србијом. Његова улога од његових налогодавац, свесних или несвесних, није у његовом истуреном положају, него онако, донекле из сенке, а донекле да се он види и зна. И с тог полуприкривеног места он нам поручује „уједињени региони Србије“ (као да га видим на Тргу републике када октобарске демонстранте грлено позива на криминално проваљивање у Народну банку Србије, док господин Ненад Чанак нешто даље позива на вешање Слободана Милошевића). Већ сама та сложеница казује о мисаоној мутљавини која нам сервира питање: како оно што си разбио поново можеш саставити, да би се очувала па и обогатила сврха тога што је разбијено.

Ја у томе гледам дух англосаксонског односа према предмету интересовања, не предмету с којим се ступа у однос једначења, за шта су потребни и уважавање и трпељивост и обзир и наклоност. То је као оно када је Америка преко својих европских слугу кренула да растури Либију, што јој је и пошло за руком, да би је после састављала, или Ирак, или Авганистан или… У преводу на наше српске прилике то је: не да се намерно изазван пожар гаси, него да се још више шири, чиме се лоповима, олошу и шљаму даје прилика за несметано делање. Такве околности иду наруку онима који немају кичму да стану лицем у лице са збиљом, па се зато и зову олош, шљам и фукара.

ОТУЂЕНИ И ИСТИСНУТИ

Као делатник новог светског поретка господин Млађен Динкић добио је задатак да стидљиво истрајава у делатности растурања Србије, што се речником следбеника тог тока историје ословљава као модернизација, демократизација, транзиција, либерализација… а уврх свега, као круна те наопаке делатности са злокобним учинком, постављају се људска права.

Улога људских права садржи се у непосредном отуђењу човека од хришћанства, од рода, од породице, од традиције, од историје, од наслеђа сваке врсте, да би сам човек, као сасвим огуљена и огољена јединка, потпуно изложен, на брисаном простору, тако истиснут из заједнице, свој једини ослонац имао у познавању папирних закона, у стрепњи пред послодавцем, у празној форми синдиката, у обести полиције, у мрзовољи социјалних радника, адвокатским муљањима, разним фолирантским и жицарошким хуманитарним организацијама, прихватилиштима за бескућнике, сивим сигурним кућама, за сада само за женски пол, у похлепи банака итд. И то нови светски поредак зове отворено друштво, са највишим стандардима живота.

Испод маске тих мистичних речи још већих мистификатора глобализма налази се одбацивање врлине као превазиђене цивилизацијске тековине, под насловом демитологизације. Када избистримо мутљавину тих нових речи новог светског поретка, а да му западњаци Наполеон Бонапарта или Адолф Хитлер нису вођи, суочавамо се са непоштовањем старих, блаћењем сваког ауторитета, растурањем сопствене историје, осим оне која се стационарно уписује у историју болести, исмејавањем трпељивости и скромности и смерности, ниподаштавањем чедности и скрушености, гнушањем над самилошћу и саживљеношћу, глумљеном љубављу према ближњем, спрдњом са светињама, гађењем над девственошћу, измозганим смицалицама пред пожртвовањем, извргавањем руглу па и кажњавањем јунаштва, избегавањем светости… – што су у нетакнутом, у очуваном стању темељи наших живота. А с друге стране, као водиче ка новом човеку и промени свести (што је германски хит међу нама Србима), имамо тежњу ка хвалоспевима наказности и култом изопачења, величање лицемерја и издаје под фирмом кооперативности и пријатељства, на раван врлине издизање промискуитета сваке врсте, с привидом чистоте и углађености истицан и хваљен простаклук, одбацивање и прекрајање истине као мере стварности, подстицање самољубља као најпожељнијег вида друштвеног општења, поклоничко произвођење антихероја, кривотворење историје и натурање туђих концепата српске прошлости… и као круна свега, имамо законским санкционисањем гажење сваког вида родољубља (да се неко не превари па да помисли да је то уређивачки концепт телевизије Б 92). Наравно да је све то срачунато за столовима западног рационализма, само да би се искоренила свака могућност саборног обједињавања људи по оним токовима живота који су лишени сумње и случајности, који не траже корист, него искрену узајамност и безрезервну преданост. Тежиште спајања људи на Западу треба да буде и јесте на оним токовима који могу да произведу новац, па чак и када је проституција у питању (проституција у ужем смислу је полна а у ширем морална, као, од поприличне лепезе њеног испољавања у Србији, да узмемо пример донаторска улагања из Сорошеве касе, или служење туђину који је дао новац за одређена кретања у друштву, а туђин се обично појављује у лику амбасадора).

НА МЕТИ ЈЕ ВРЛИНА

Другим речима сведено, комадање Србије, по плановима и по делању господина Млађана Динкића, није само ствар територије, него и темеља духовног живота. Не само да су крв и земља једно исто, што се иначе сматра превазиђеном тековином државотворне мисли, али не спада у планове отимања историјом потврђених српских земаља (као, на пример, Републике Српске Крајине). Пошто је отимачина и растурање Србије при крају, сада је на мети понајвише врлина, као најприродније окриље духа, врлина која је у стању да људе саборно окупља и држи у чврстој заједници. И то је највише питање безбедности и суверености једне државе, па тако и Србије.

Све ово до сада речено треба да нам потврди да је господин Млађан Динкић јаничар новог светског поретка, неко би можда рекао и потурица. Како му драго, своди се на исто. А он је овде поменут као образац такве личности, у тешко пребројивом низу народних вођа, мањег и већег калибра, у последњих двадесетак година у Србији.

У потпунијем разумевању израза јаничар новог светског поретка требало би само да обратимо пажњу на све учесталије појаве у Србији, у последњих критичних двадесетак година. А ево о чему је реч.

Откако су се деведесетих били помамали рушитељи Југосавије, по београдској штампи могао се наћи оглас који је Србе и Српкиње позивао на лутрију по којој је њих 50.000 (педесет хиљада) годишње добијало зелени картон, са дозволом за рад и боравак у Америци. Ускоро су кренуле колоне првих срећника. А пошто је Дејтон утемељио будућност Срба, по средњим школама, посебно по гимназијама у Србији, настала је помама за завршавањем последњег разреда негде у Америци. Све то уз благослов америчких власти. Сад више и не помиње Америка лутрију, него преко интернет посредника нуди исто без лутријског хазарда.

Не жели се овде рећи да Америка показује апетит према српским душама у ово данашње време. Она је то радила и раније, преко разноразних фондација и стипендија, чиме је регрутовала своје пропагандне агенте и ширитеље љубави према Америци. Међу којима се истичу многи народни вођи и водитељке. А ово данас, у једном трајном процесу само је појачано врбовање српских душа за америчку ствар. И то је оно што се споља види, док изнутра бива нешто далеко опакије и душегубније.

Погледајмо то овако.

ЈАНИЧАРИ

Пошто је данас присуство Руса и Русије прокажено у свести младог човека, оног који обично и креће путем исељавања, он одлазећи из Србије у Америку, одлази из зликовачког народа, из земље коју сви на свету мрзе. Томе га уче у школи, о томе му говоре филмови, и страни и домаћи, позоришне представе, сва средства јавног информисања, глумци који углавном држе неполитичко мнење, разноразни тровачи смисла уметничког дела… И, када ступи на тло Америке, ништа природније него да тај долазак доживи као ослобађање од тог на леђа натовареног му греха. Тек ту он постаје слободан, али сада и одан том тлу, као извору своје слободе. И још када му се, са америчким држављанством у џепу, при повратку у Србију, што није далеко од истине, амерички амбасадор лично обрати телефонском поруком, при некој изразитој кризи, његовој срећи нико неће моћи да доскочи. Тај осећај сигурности нико му никад није пружио. Иза њега стоји Америка Светска сила намб уан.

У времена турске владавине широм српских земаља овакав душевни инжињеринг давао је јаничаре – оне који су свим својим делатностима одобравали и бранили свог окупатора као ослободиоца. Док су у потаји, у четири зида, пред провереним пријатељима, можда понекад се прекрстили, славу своју прославили уз храну и пиће које више не узимају и можда тихо запевушили какву своју стару песму. Учинак њихов за Турску државу бејаше непроцењив – јаничари су говорили српски, као и они над којима су имали власт. За потпуно овладавање Србима имали су легије својих клонова, са матерњим српским језиком. Па нек се онда запита неко: како то да су Турци 500 година владали Србима.

А није искључено да неко постави питање: зашто се помињу Русија и Руси. Из сасвим природног разлога: Русија и Руси, као што нису мислили и говорили, тако и сада не мисле и не говоре о Србима и Србији оно што говори Америка, па тиме и Запад. Зато је потребно да се Русија извргне руглу, у свим сегментима живота, од уметности, науке, технике, до морала, разврата и империјалног натурања свету (што су иначе одлике западног света). А Србин у Русији једино што може доживети наклоност, обзир, пажњу, уважење, трпељивост… а да заузврат ништа се не тражи – што се иначе у поштеном свету зове љубав.

У кратком резимеу овог тужног разматрања да закључимо: то је оно што пројектанти новог светског поретка желе да искорене у нас Срба, а за шта им веома предано служе наши народни вођи, као и мноштво западних канцеларија, чиновника сваке врсте и свега што учествује у обликовању јавног живота и мишења о њему. Тиме се ударају темељи расулу које се на грчком зове хаос, што је за нас Србе тајно име за Европску заједницу.

(Нови стандард)

Oznake: Mlađan Dinkić, SAD, Srđan Volarević