У смирај зимског сутона, пре неколико дана скренуо cам са аутопута код Јагодине. Правцем преко Левча, којим давно нисам ишао, упутио сам се у родно село у којем ме кад долазим на капији увек чека мој осамдесетогодишњи отац. Слутим да би већина модерних Срба волела да прочита да је то било оног дана када сходно ватиканском црквеном календару милиони усхићених у славу љубави пуштају у небо хелијумска розе и црвена срца. Зависи ко је у кога заљубљен.

Од Менхетна у Њујорку, преко Париза, Берлина и Трга Св. Петра у Риму, па све до Кнез Михаилове и Теразија – где се у општем узмицању некадашње Србије од себе саме, пред агресијом нових вредности западног света – наш прокажени Свети Трифун из године у годину све више затура и склања. Док за то време увезени туђинац Валентин, супротно православним канонима и здравој памети, постаје присвојени мутант светац ког славимо и радујемо му се.

Нешто ми је ова прича позната, као да сам је негде већ чуо? Кроз историју до данашњих дана жалосна је доследност Срба – да своје ниподаштавају а да туђе величају и славе. Тако доказујемо да нам је Загорје лепше од Шумадије, и да је добро што смо оном за кога нико не зна ни ко је, ни одакле је дошао – подигли маузолеј, док своме ни гроб да означимо не можемо, или нећемо…

Пре скоро четрдесет година, као студент, путем кроз Левач често сам јездио према Београду чувеним јутарњим аутобусом у пет и петнаест, који се уз заустављање код сваке бандере кретао од Мораве, преко Ћосићеве Велике Дренове, кроз Брашићев Белушић и тадашње Светозарево, у којем за кик-бокс нико никад није ни чуо, а камоли да су на мечеве под шатру долазили председници и премијери. И данас у ушима чујем тихи жамор чворноватих дедова и очева док зборе о закаснелој сетви и скупоћи нафте, као и мрмор забрађених сељанки које причају о враџбинама и редњи која је потаманила пилеж. Још увек у ноздрвама осећам помешан мирис од трења аутобуских гума и врућег бурека купљеног на брзину у пекари поред старих циглана у Опарићу.

Док четири деценије касније усамљенички возим кривинама које препознајем, загледан сам у валовите пределе пашњака и винограда, у задимљене котлине у којима се без дашка ветра ваља бели дим са упаљених стрњишта. Концентрисан да ми од рупа у које ударају точкови аутомобила волан не излети из руку – смањујем брзину и трудим се да у покислим авлијама са ограђеним плотовима и пластовима трске видим неког живог, домаћина, мајку, оца, дете… Док вијуга пут којим нико сем мене пола сата није прошао – не трепћем, јер хтео бих да у нахереним празним торовима тик уз поток видим свиње како ришкају, говеда како се боду роговима од здравља и јарости, стада и јагњад како ударају у набрекла вимена оваца, петлове како кукуричу на буњишту…

Уместо тога, пролазим поред празних школских дворишта у којима нема ама баш никога, поред штала са улубљеним крововима и обаљеним омаијама – и осећам да ми је хладно око срца. Док поред мене промичу развалине од кућа са испуцалим фасадама које по моделу правоугаоника на четири воде и комка са плеханом настрешницом – сведоче о сеоском помодарству у грађењу кућа седамдесетих година прошлог века – запањено сам запитан, тужан и сетан. Закључујем да се овде скоро пет деценија нажалост ништа није променило и да је време заувек стало. Узалуд покушавам да разазнам куда су отишле све те године? Чујем удаљену јеку звона са омање цркве изнад села.

Кочим и стајем да пропустим две подлакћене старице. Гледам их како се са црним кафтанима успорено гегају преко каљавог друма и капирам да је неког веселника управо прекрила иловача.

Сем полупаних реклама за концентрате и аветињски напуштених задружних домова, сем бетонских ћуприја испод којих се по правилу у дивља сметлишта са шутом, са баченим шпоретима, комином и пластичним флашама, изливају гумена црева из септичких јама – готово се ништа друго не може видети.

Зар је могуће да се после толико година не разазнаје ни промил бољитка и напретка?

Већ је падао мрак кад сам у селу Пољна зауставио аутомобил пред продавницом. Ушао сам у замрачену задимљену сваштару да купим за оца миришљав сапун, ратлук, љуте бомбоне и шећер у коцкама. На тезги је горела петролејка. Неколико сељака у гуњама поред кубета натезало је пиво и припаљивало дуван. Пре него што сам рекао – добро вече, натукао сам капу дубље на чело.

У страху да ће ме можда препознати по гласу, затражио сам све по реду, скоро шапатом, али јасно. Продавачица која ми је у креп-папир увијала понуде за оца – гледала ме проницљиво и тајновито. Као да није хтела да ме ода – тихо је изговорила:

Ја знам куј си ти…? Што сте у мраку – питао сам? Исекли – промрмља она и изгуби се у тмини из које убрзо изнесе гајбицу с пивом. Сељаци поред кубета су псовали државу и свађали се ко ће за кога да гласа, а за кога неће ни за живу главу. Нису ни приметили кад сам изашао у мрклу ноћ.

Шта су и коме ови људи скривили да им држава не даје ништа, а да од њих увек и само узима – размишљам док журим према Морави. Секу им струју када дугују само по коју хиљадарку. За тако мале паре – нема ни социјалног програма ни репрограма. Држава је то предвидела за оне који дугују стотине хиљада и милионе. Да се човек запита, где и куда је нестао свет који је до пре неколико деценија бујао у селима широм Србије? Где је народ? Где су људи? Тамо где нема кућевних тапија – нема ни државе. На опустошене ливаде, пашњаке и утрине може да дође било ко. Да затре међаке, да прекопа гробове и каже – од данас је ово моја земља. Нису ли нам за наук, довољан једном засвагда, заувек изгубљене српске земље на Косову и Метохији? Ко је одговоран за тоталну бесперспективност српског села у другој деценији двадесет првог века?

Ова Србија се не може видети из кафића у Страхињића Бана. Нити из удобних кабинета министара и чиновника српске владе. Понајмање кроз затамњена стакла џипова и високотуражних блиндираних „звери“ који тутње Србијом у борби за сваки глас. До последње капи крви оних који се изнуђују – да уредно дају свој глас. Тамо где треба – и коме треба.

(Политика)

Oznake: Vatikan, radoš bajić, Srbija, umiranje, crkva.