Pročitaj mi članakU Srbiji nije dovoljna muka da se rodite sa cerebralnom paralizom. Država obavezno mora da doda još neki problem, kako bolest ne bi bila jedina poteškoća sa kojom se borite.
Дејану Мићићу из Београда Републички фонд за здравствено осигурање решио је да отежа довољно тешку свакодневицу. Његов захтев за замену неисправних елекромоторних инвалидских колица, која је добио од осигурања пре 27 година, одбијен је, иако правилник прописује замену помагала на сваких осам година.
Фото: pixabay.com
Он је од рођења непокретан, лева рука му је потпуно одузета, док десну може да покреће делимично. Колица која тренутно има су, према процени фирме која процењује исправност медицинских помагала, неупотребљива и не могу се поправити јер делова за њих нема. Таква колица се не производе већ 15 година.
Недостижна цена
Електромоторна колица која би задовољила све потребе особа са инвалидитетом коштају у просеку између 1.000 и 2.000 евра. Иако према речима Владимира Томашића то није много скупо за оно што она пружају, особе са инвалидитетом спадају у најугроженију социјалну групу када је реч о примањима.
– Тешко је у овим условима приуштити толики трошак. Колица су за инвалида основно средство за живот, а држава не може, или неће ни то да му обезбеди – каже Томашић.
Правилник Фонда прописује да електромоторна колица добијају старији од 16 година, којима су потпуно одузете ноге и који због делимичне непокретности руку не могу да користе механичка. Упркос немогућности да се креће уз помоћ обичних колица, Фонд каже да је Дејану једна рука покретна, те нема право на електромоторна.
– На основу достављене медицинске документације стручно медицински орган другостепена лекарска комисија је утврдила да тежина неуролошког дефицита, као услов за прописивање ове врсте инвалидских колица, није у складу са наведеним Правилником, због чега осигураник не може да добије електромоторна инвалидска колица на терет средстава обавезног здравственог осигурања – наводи се у саопштењу за медије Републичког фонда за здравствено осигурање.
Дејан истиче да би и сам највише волео да може да покреће механичка колица, али то са једном руком није изводљиво.
– Електромоторна колица су ми неопходна да бих могао да се крећем по соби, да бих дошао до телевизије, радија, да бих изашао напоље. Сада мора мама да ме гура, а она има 70 година – објашњава Дејан Мићић.
Разочаран је у Србију, али како истиче нема могућност да се бори. И даље остаје непознато како је пре 27 година од истог осигурања добио електромоторна колица, за која му сада кажу да нема права на њих.
Владимир Томашић, борац за права особа са инвалидитетом, и сам оболео од церебралне парализе, истиче да је степен дискриминације у Србији према особама са инвалидитетом огроман.
– Пример Дејана Мићића је само један од бројних примера који речито показују какав је однос институција према особама са инвалидитетом. Све инвалидске организације морају добро да се замисле над тим какав третман и положај имају њихови чланови. Јасни су небрига, немар и игноранција – објаснио је Томашић. Он је додао да је Правилник на основу којег се додељују помагала лош.
– Требало би га изменити. Држава би морала да има више слуха за сугестије које долазе управо од особа које се стално суочавају са проблемима, попут немогућности кретања. Ситуација је тренутно неиздржива. Механичка колица су одавно у пракси показала да не могу да задовоље потребе особа са инвалидитетом са тежим обликом попут Мићића. Зато и постоје електромоторна колица за лакши бржи и једноставнији и квалитетнији живот. Зато је помоћ државе неопходна и зато је важно да се правилници ускладе са реалним животом особа са инвалидитетом – закључио је Томашић.
Два посто инвалида запослено
Владимир Томашић истиче да је запошљавање особа са инвалидитетом у Србији изузетно лоше.
– У Србији постоји 800.000 људи са инвалидитетом, а од тога је свега два одсто радно ангажовано. Држава јесте осмислила стратегију за њихово укључивање у самосталан и свакодневан живот, али пракса јасно показује да се то не спроводи. Прича се о напорима државе да инвалиде третира равноправно и укључи их у све видове друштвеног живота, али ми не видимо тај „велики напор“. На прсте једне руке можемо да набројимо установе, од вртића, школа, до факултета које су прилагођене инвалидима. Како онда да водимо нормалан живот – пита се Томашић.
