Прочитај ми чланакЈесте ли чули за децу улице? Јесте ли данас видели неке од њих? Новинари портала espreso.rs их је посетила, у једином дому који имају - прихватилишту.
Испружена рука. Није стара, али је од рада и хладноће – огрубела. Дечија је. Не можете да је не приметите.
Туга је још већа кад изнад мале испружене руке, која моли за неки динар видите очи. Пливају у мору туге.
Да, то су она дечица коју виђате сваког дана тамо где им није место – на улици. Тамо спавају, тамо живе, просе, перу шофершајбне.
Изгледају као деца, али ипак то нису.
Свако од њих је одрастао човек заробљен у телу детета. Мали људи којима се живот уместо игре и смеха своди само на пуко преживљавање и борбу за голи живот.
Оно што им недостаје више од игре вероватно је топлина родитељског дома, којег су од малих ногу лишени. Ипак, срећни су они клинци који дођу у Прихватилиште, јер им се тамо детињство поново враћа.
Жута зграда у Булевару ослобођења њихово је уточиште.
Ту се друже, поново смеју. Ту имају топлину дома, људе који брину о њима и што је најбитније – пуне стомаке.
Њихове приче сламају срца. Преживели су оно што нису многи одрасли људи. Ово су њихове потресне исповести, али и питање које годинама чека свој одговор: Шта можемо да урадимо да се та деца склоне са улице?
– Прво сам просио у Црној Гори, а живео сам код бабе. У Београд су ме довели неки људи са комбијем. Нисам их познавао. И овде у Србији сам просио све док нисам дошао у Прихватилиште – прича 12-годишњи дечак.
На питање где су му родитељи, ломећи прстиће одговара:
За мене су породица мама и тата, мајка је умрла пре 5 месесци, а ћале је у затвору!
– Тата ми је у затвору, а мама на Косову – закључује дечак.
Његову судбину деле другари из Прихватилишта.
Штићеник Прихватилишта, његов вршњак има подједнако тешку причу.
– Живео сам напољу. Спавао сам код Железничке станице, просио сам да бих имао да преживим. Нисам имао на чему да спавам, спавао сам на земљи или плочицама и било ми је много хладно. Са родитељима сам се посвађао, па сам зато просио – прича дечак.
У Прихватилишту је у сваком тренутку између 15 и 20 малишана, иако их је на улицама много, много више.
Према неким незваничним подацима, у Београду на улици има чак 2.000 деце, од којих је много њих млађе од 14 година (чак 23 одсто).
Према речима Данијеле Стајковић, руководиоца Прихватилишта за децу и омладину, деца улице као друштвени проблем постоје годинама уназад.
Ова деца побегла су од батина и мучења. Уточиште су нашли у великој жутој згради у Београду.
– Последњих година се издвојила та прича о деци која живе и раде на улици, што је усвојено као неки феномен. Чак имамо и Међународни дан деце која живе и раде на улици, што није поштено према тој деци јер они тамо нису својом вољом – прича Данијела Стајковић.
У Прихватилишту се за децу која су малтретирана, експлоатисана и занемаривана ови људи боре свим снагама. Труде се им усаде чињеницу да дете треба да буде дете. Да не треба да проси, ради и зарађује за породицу, већ да има право на смех одрастање и школовање.
Поставља се питање – како друштво и држава могу да се изборе са проблемом?
– Оно што је охрабрујуће за Прихватилиште као институцију града Београда је да је управо у процедури формирање протокола о поступању органа институција службених лица и стручњака који се баве децом, да препознају да реагују да спрече и да процесуирају оне који терају децу да живе и раде на улици – прича Данијела.
– Када овај протокол буде усвојен и доступан свима јавност и обични људи биће информисани о томе. Тад ће бити објашњено на који начин треба да реагују кад се сретну са дететом које је врло често на улици, који проси, пере шофершајбне, продаје на пијаци или које просто на било који начин скреће пажњу на себе честим боравком на улици.
– Знаће се тачно коме треба да се обрате, а вероватно ће то бити први полицајац у близини, а који ће знати на који начин моћи да информише социјалне службе и све људе који су одговорни да се позабаве проблемом тог детета, али и да до детаља испитају због чега се дете налази на улици и колико је то штетно за њега – закључује саговорница Еспреса.
Деца улице веома често су у сенци, а пред њиховом тугом преокупирани својим бригама непрестано жмуримо.
И док нови протокол не ступи на снагу – не окрећите главу од њих.
Позовите полицију ако видите дете које спава на улици или аутобусу. Помозите му да спава у топлом, да има три оброка, да се игра и смеје. Помозите му да буде дете.
Они имају права на то. Они су ипак наша деца.
