Pročitaj mi članak
Постала је мајка јер је прихватила себе, јер је веровала да може бити родитељ.
Удахнула је дубоко. Нема натраг. Болови су је грчили, хтела је да скупи ноге, али знала је, не може. Мишићи су јој затегнути, осећа сваки њихов део као жице на инструменту. Пућиће, чини јој се. Чула је доктора који јој говори – Гурај!, напела се. Стисла је усне, лице јој се зацрвенело, вене на челу истакле, очи је затворила, лакше је тако. Кад ће се већ једном завршити? Жедна је. Уста су јој сува. Грло јој је отечено. Хтела би да врисне, али не жели, издржаће, мада чини јој се, не би ни имала гласа. Боли је цело тело. Њен отвор је сада спреман да избаци бебу. Хајде, малено, помози мами, бори се, изађи.. А онда, олакшање, могла је спустити леђа и главу на кревет. Бол оштар као сечиво одједном је нестао. Пулсирала је цела у ритму срца које је убрзано куцало. Чудо природе. Болно, крваво, али дивно и неописиво. Где је? Жели да га види. Додирне. Девет месеци је било у њој, а скривено од ње. Могла је да га осети, али не и додирне. Да му прича, али не и да га чује, како дише макар. Били су у једном телу, а потпуни незнанци једно другом. Она и оно. Језгро њене планете. Њеног света.
Чула је плач. Девојчица. Маленог лица, затворених очију, стиснутих усница, умотана као векна у бело, ружичастог тена, дошла је на свет попут каквог путника у времену и простору. Привила је то мало чедо на груди, и пустила сузу, сузу љубави мајке и човека – мајке, јер ће то сада мало и нејако створење а сутра одраслу жену чувати и волети целим бићем, а човека – јер су врста која има свест о емоцији која прати рођење потомка.
Однели су њену кћерку. Дошао је час да се одморе и она и Она. Окренула је главу на страну и пустила још једну сузу. Сузу захвалности. Помолила се Богу. Осећала је присуство Те силе од које ипак све зависи. Ми смо мали и ништавни. Неке ствари нису до нас. Боже хвала ти што је моје дете здраво и право, а не као … Мисли су стале. Није био сад тренутак да размишља о томе. Не, њено дете ће бити нормално, неће се разликовати од друге деце. Биће нормално, убеђивала је себе. Ходаће право, лепо, трчаће док је мала, кад буде девојка носиће ципеле, облачити хаљине, све ће бити у реду. Лепо ће говорити, смејати се, учиће је да буде финог и пристојног понашања. Неговаће јој лепоту, биће њена принцеза, њена луткица, њено ремек – дело. Не сме да помишља да може бити другачије. А да је другачије? Да су јој рекли да нешто није како треба? Да јој после кажу да има неких неправилности? Како би реаговала?…
Језа јој је обузела душу. Не, то би било неправедно. То не би било фер. Зашто баш она? Зашто баш њој? Ех, тек сад разуме оне мајке које се заиста и суоче са тим. Није им лако. Знати да је њихово дете другачије од других, и да ће увек тако бити. Да неће бити само кошмар, мора која ће проћи и заборавити се. С тим се треба носити цео живот.
Познаје неколико људи, родитеља који имају децу са сметњама у развоју. Они су ту, уз њих, били велики, били мали, жртве судбине која их је немило осудила на мучеништво. Муче се деца, муче се они, али живот струји њиховим жилама, смрт је у рукама Бога. Ако се све дешава са разлогом, зашто се онда то десило, њима? Њихове очи су без суза, прекривене измаглицом присилних осећања – то је ипак њихово дете, морају бити уз њега. Није то лако. Дете ће прихватити себе такво какво је, научиће на то јер неће имати прилику да осети како је бити другачији, али родитељи, њима је најтеже. Најпре морају они да се навикну на помисао да су обележени, а онда да и даље буду део средине којој припадају. А та средина се промени. Осети се самосажаљење, или дистанца која боли, која гађа у срце право, која издваја. И онда, припадас ту где си, а ниси њихов део.
Поједини се боре. Не одустају. Траже олакшице. Траже утеху. Након шока који их је преплавио попут цунамија, наступио је механизам одбране зван – оптимизам – биће боље. Мора. Јаки смо. Пребродићемо и то. Показаћемо своју снагу и место сажаљења, људи ће нас величати, поштовати, дивити нам се. Бићемо хероји сопствене судбине, издржаћемо ратнички битку коју нам је наметнуо бог. Битку са самим собом, битку са лавиринтом из ког се не налази излаз. Победићемо. Угушићемо сузе, удавићемо очај, прихватићемо све кнедле које нас загрцавају гутајући их. Послаћемо тугу негде дубоко у нама, где нећемо желети прилаз, где нећемо хтети залазити.
(Башта Балкана)
