Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Србија још није утврдила тачан, поименичан број жртава НАТО агресије из 1999. године. Не треба се чудити, Срби не поседују ништа слично ни када су светски ратови у питању и геноцид у Независној Држави Хрватској.
Теоретичари би рекли да је друштвено памћење ангажован поглед на прошлост и њено политичко осмишљавање из перспективе садашњости. Од првих дефиниција овог појма, које сеприписују Морису Албвашију (1877 – 1945), колективном памћењу приступа се као друштвеној чињеници насталој на селекцији сећања, као и сазнајној вештини неопходној у процесу успостављања успешне друштвене кохезије.
Зато се обично каже да стабилност нације зависи од доприноса друштвеног памћења колективној слози. Главни задатак друштвеног памћења постаје унутрашње повезивање заједнице и стварање општих вредности и перцепција.
На први поглед, у Србији је што се тога тиче све у реду. Венци су на каквим – таквим споменицима, пригодни говори у етру. Али, зар историјско памћење не захтева логички уређен и поврх свега активан однос према историјским догађајима које баштинимо. На том месту српска култура памћења почиње да шепа.
Сви смо протеклих дана били сведоци 15. годишњице од почетка агресије НАТО пакта на Србију. Поново је речено и виђено доста, али све те манифестације остале су поново у сенци чињенице да Србија још није утврдила тачан, поименичан број жртава НАТО агресије из 1999. године.
Не треба се чудити, Срби не поседују ништа слично ни када су светски ратови у питању и геноцид у Независној Држави Хрватској. Медији су и ове године, довијајући се, лицитирали бројем погинулих 1999. године. Процене се крећу од 1.200 до 2.500 војника, полицајаца и цивила. И ту није крај приче. Званичан политички курс земље има вектор опречан суштини историјског памћења 1999. године. Тамо где Србија иде агресија није нужно агресија. Истина, такође.
Други народи су ажурнији и чвршћи од Срба по питању неговања културе сећања. Тешко је, наиме, јавашлук и запарложеност наше колективне свести приписати само лошим навикама. Има ту и политички наметнуте воље и грозног грађанског кукавичлука.
Поменимо пројекат познатог америчког редитеља Стивена Спилберга. Од новца зарађеног од приказивања филма „Шиндлерова листа“, Спилберг је 1993. године основао фондацију која јесакупила и обрадила преко педесет хиљада интервјуа сведока, датих на тридесет једном језику у педесет седам земаља. Тема је, погађате, холокауст. Ако већ немамо српски Јад Вашем, а требало би, имамо ли макар државну службу кадру да, мимо воље ЕУ и НАТО, попише све жртве агресије? На жалост, немамо.
Али, то не значи да се у Србији и на Балкану нико не бави питањем колективног сећања. У Србији је, наиме, незапажено прошла вест да су 26. септембра прошле године у Новинарском дому у Загребу представљени досадашњи резултати рада на пројекту „Особна сјећања људи на Други свјетски рат и остале облике политичког насиља од 1941. године до данас“. Пројекат је одлично финансиран средствима ЕУ. Као такав, оцењен је као једна од најзначајнијих иницијатива на пољу прикупљања усмених сведочанстава у последњих двадесет пет година у овом делу Европе.
Извођачи радова нису историјски институти, универзитети и архиви. Нипошто. Посао одрађује невладин сектор, тачније Центар за суочавање са прошлошћу из Загреба. Уз овај пројекат, ту су и „Усмена историја – сведочанства учесника антифашистичке борбе“ Фондације „Хајнрих Бел“, Савеза антифашиста Србије и Независног удружења новинара Србије и „Видео архива социјализма“ Центра за визуелну историју из Београда.
Ми у Србији имамо феномен пасивног памћења, које је у раскораку са праксом садашњице. Укратко, помен јунацима из 1999. године у ЕУ неће вредети ни пишљива боба. Биће укинут. Још која година и дочекаћемо да неки нови центар за суочавање са прошлошћу мало истражује 1999. годину. Нисмо ми њу баш најбоље упамтили. Живи били па видели.
