Прочитај ми чланакЈелена Милосавељвић из Владичиног Хана, мајка детета (2) које је добило температуру вишу од 40 степени, описала је пакао кроз који су дете и она прошли пошто нису хтели да их приме на дечије одељење, нити да дају инфузију детету, ни у Владичином Хану, ни у Сурдулици, ни у Врању. Уз констатацију: "Неће нас убити корона, поубијаћемо се сами", послала је свима поруку кроз шта пролазе пацијенти који немају Цовид-19, а ни деца нису изузетак.
„Никад нисам веровала да ћу и ја бити један од оних родитеља који ће тражити правду преко Фејсбука. Додуше, и не тражим је овде, већ ћу заиста пресавити табак и тужити некога истог момента кад ми дете оздрави. Нека ово буде опомена њима, да никад више нећу дозволити да се овако нешто деси, и нека буде опомена за вас, шта сутра вама и вашем детету може да се деси.
Дакле да почнемо, хронологија једне дечије судбине за коју ће неко да одговара.
20.12 – трећи дан откако сам позитивна на Цовид-19 и први дан како Радомир добија температуру 38.5. Супруг, тада још увек негативан, води га код педијатра и Раде до суботе пије сируп аугментин. Дијагноза – упаљено грло. Не знамо да ли је позитиван јер „није битно да ли је позитиван, не тестирамо децу“.
26.12. супруг се тестира, позитиван је.
29.12. Уторак – након три дана затишја и наизглед оздрављења, у уторак поподне Раде добија 38.8. Са педијатрије нас враћају кући јер медицинска сестра више верује дигиталном топломеру који је показао 36.6, него детету које гори и које је фебрилно, што би уочио и лаик, а камоли медицински радник. Долазимо кући, моментално му меримо температуру, 39.5.
Зовем исту ону медицинску сестру која ми је вратила дете кући, упућујем јој пар речи брижљиво одабраних, враћамо се на педијатрију. Констатују да му је грло и даље упаљено. Стављају му чепић и враћају нас кући. У 2 сата те ноћи, Радомир добија 40.2. Почев од тог момента до 31.12. ујутру, дете буквално дижемо из мртвих на свака четири сата док мењамо комбинације сирупа и чепића за снижавање температуре, све пратећи инструкције доктора са педијатрије, или из хитне – зависи које је доба дана/ноћи.
У среду добија прву дозу антибиотика Панцеф, у четвртак 31.12. га повраћа након друге дозе. Температура се константно враћа на 40 чим прође сиромашно дејство сирупа против температуре.
Од 30. децембра увече Раде бива немоћан да унесе макар један гутљај хране и воде.
31.12. Дан понижења и пакла, дан због ког ће неко зажалити чим извадим дете одавде.
Након четири сата безуспешних покушаја да нахранимо и напојимо дете, и температури која опет скаче, као и проливу и повраћању који су почели (као да нам није било довољно муке), спремамо ствари за болницу и идемо у Владичин Хан по упут за дечије одељење у Сурдулици.
На дечијем у Сурдулици нас прима изузетно љубазна и професионална докторка која закључује да Раде ипак има корону, и пише извештај са препоруком педијатру у В. Хану да дете упути на педијатрију у Врању. Дете ком увелико скаче температура, стављамо назад у кола и идемо у Хан по упут за Врање. Тамо се крсте од ових у Сурдулици, али нам ипак дају упут. Стижемо у Врање, упућују нас у дечију ковид амбуланту.
Улазим у чекаоницу. Медицинска сестра ћаска са познаницом на улазу, а ја чекам са беживотним дететом без иједног питања зашто смо овде и кад ћемо кући. Излази пацијент из ординације, медицинска сестра и даље ћаска. У том моменту већ је око 15 сати. Подижем дете и куцам на врата ординације. Медицинска сестра бесно прекида свој важни разговор са познаницом и виче нам да не улазимо. Притисак ми већ скаче на 200, моје стрпљење је прегажено и чекам само још један њихов погрешан корак да се претворим у лудачу која ће дићи целу болницу на ноге.
Након 10 минута медицинска сестра одлучује да удостоји мајку са двоипогодишњим дететом и креће да се довикује с нама из ординације. И даље смо у чекаоници. На питање када је дете рођено и како се зове, констатује да такво дете не постоји.
– Постоји, господјо, управо га држим у крилу.
– Не, ја немам такво дете овде. Одакле сте?
И затим чујем критике на рачун ових из Хана који „по ко зна који пут шаљу пацијенте њима у Врању“.
После десет минута га позивају да уђе.
Докторка му гледа грло и закључује да „ови нису нормални, каква корона, дете има страшну гнојеву ангину“. Говори како ће нас слати на АТД (за који ће се испоставити да је на другом крају града) да га тестирају, па да се вратимо код ње. Ја је прекидам, показујем јој дете које ми је клонуло у крилу и које гори и опомињем је да дете има 40 температуру, да је повраћало. Није унело у себе гутљај течности и залогај хране од синоћ. У том моменту добило је и пролив. Питала сам да ли ће моје дете примити инфузију. Рекли су да неће и да је то ковид болница, након чега сам тражила упут за дечје одељење где бих тражила инфузију за дете.
Она одговара да ни тамо неће да му дају инфузију.
У том моменту се претварам у ону малопре поменуту лудачу коју више није брига ни за шта и ни за кога осим само сопствено дете и ослобађам бес који су сви они, „медицински“ радници, гомилали у мени два дана раније.
– Слушајте ви мене, ја одавде не идем док моје дете не прими инфузију. Не знам да ли вам делујем неозбиљно или, можда моје дете све ово умишља. Али, ја одавде нећу изаћи док ми не кажете ко може мом детету да да инфузију.
Шаље нас у хладну чекаоницу да му измерим температуру пре него што кренемо. Са супругом који стоји на вратима амбуланте разматрам кога да зовемо, кога да алармирамо, спомињемо и заштитника права пацијената, и новинаре и адвокате, све чега се у том моменту сети немоћан човек са малим дететом које уместо да буде одмах хоспитализовано, од 11х до 16х проводи време у колима и по чекаоницама три града на југу Србије. Вадимо топломер, 40.
Опет га као врећу преносимо из болнице до кола и идемо на АТД. Улазимо, и сестра која ми није ни дала прилику да извадим упут, почиње да маше рукама и пита ме шта ћу ја овде сама без упута. У том моменту руке неконтролисано почињу да ми се тресу – никад то у животу нисам доживела – прекидам је, говорим јој да сместа спусти тон и почињем да вичем ја њој. Већ је 16.30, ја сам без хране и воде са клонулим дететом и више не одговарам за своје поступке.
Она ме смирује речима „ево сад ћете да уђете смирите се не брините се, не тресите се“, на шта јој ја одговарам да се тресем јер сам бесна. Улазимо унутра, и на моје запрепашћење, овако малом детету раде антигенски тест – онај дубоки брис из носа који су мени радили. Држе му главу и ноге, он неутешно плаче, а ја му наглас говорим: „Извини сине, мама ће да ти се одузи за све, неко ће да плати“. Затим га шаљу на вађење крви где га одједном, као неки анђели у белом у оним комбинезонима, окрузују млади људи који за тренутак скидају блато са медицинских радника и њиховог „морала“ од ког ми се од самог јутра повраћало.
Доносе му чоколаде, сокове, ћевапе, причају му приче, убеђују га да једе. Одбија све. Долази сестра и обавештава нас да је негативан. Крећемо назад код оне докторке из цовид амбуланте. Већ је 17-17.30х, њему је температура преко 40. Даје му коктел ињекцију, урбазон и диклофенак и пише ми терапију – пет ињекција пеницилина за пет дана.
Питала сам хоћемо ли сада на Дечије одељење овде у Врању, да прими одмах једну, на шта је она одговорила да треба да се прими у Владичином Хану.
– Чекајте, хоћете да ми кажете да ћете ме опет терати да дете са температуром 40 ставим назад у кола у којима смо од 11х јутрос и водим у Хан да прими ињекцију и где нико не може да му да инфузију?! Зашто ми не напишете упут за дечије одељење овде?
– Па, знате, ух, немојте идите у Хан ви сте из Хана.
Раде плаче и само због тога одустајем од намере да кренем да бацам столице по ординацији и претим тужбом. Враћамо се у ауто и назад Хан. У колима док ми дете спава у крилу и гори, зовем педијатра у Хану. Питам је да ли може дете да прими инфузију у Хану. Упозната је са свиме што се издешавало. Рекла је да дете не може да прими инфузију тамо, чак ни у Хитној помоћи.
Спуштам слушалицу. Стижемо у Хан код ње, мере му температуру 39.3. Саопштава ми да не сме да му да пеницилин јер је температура превисока, а ништа није ни јео, ни пио скоро 24 часа. Даје нам упут за Сурдулицу, исто оно одељење где су нас послали у 12х тог јутра.
18.30 дечије одељење у Сурдулици, примају нас. Чекамо доктора ког су позвали. Он стиже и слуша целу моју причу и крсти се. На моју информацију да их из Врања псују што шаљу пацијенте из Хана код њих, он каже: „у праву су“, вероватно на рачун своје колегинице од јутрос.
Детаљно прегледа Радета и каже да је он сигурно био позитиван у задњих десет дана. Да има и гнојеву ангину и да морамо да останемо јер ће да колабира овако дехидриран. Све то време мени дете седи у крилу као беживотна крпена лутка. Свестан, али одсутан потпуно.
Сестра обавештава доктора да морају да тестирају и мене и Радета на корону, иако је дете тестирано пре два сата. Уколико смо позитивни, морамо кући. Срећом, били смо негативни и Раде и ја.
– Ех… У каквој држави ми живимо. Колико смо ми бедни као народ. Што нас неко не гађа одозго, само да притисне дугме и да нас уништи – рекао је доктор, на шта сам се сложила.
Храбро моје дете, четири сата је лежао на мени ћутећи док је примао инфузију и остале лекове који су полако почели да га дижу из мртвих. А ја сам се осећала као да сам издала сопствено дете. Јер, и ја и сви ми смо дозволили да нам раде ово што су нама радили данас. Зато што ћутимо, неодговорни и нестручни „људи“ без морала, етике и емпатије лече нашу децу.
Данас смо по први пут осетили ужас, пакао, немоћ, јер се дете разболело у доба короне али – не од короне. Не дај боже да вас задеси нека друга болест осим короне, јер негу нећете добити, лекаре нећете наћи.
Данас смо доживели да дете, које је у 11х примио први лекар знајући да има 40.3 и да није јео и пио, дакле такво дете у 21.веку наредних седам сати возимо у колима у три града, затварају нам се врата, одбијају да укажу помоћ, пребацују нас из једног дворишта у друго. Доживели смо да га два пута у року од два сата тестирају на Цовид-19, као да не верују сами себи ни првом тесту? Шта да је био први пут позитиван, а сада негативан, или обрнуто? Да ли би му радили и трећи тест, који би пресудио?! Ко се овде игра с нама?
Ушли смо у Нову годину у болничкој соби, без тате и супруга, сами, а ову сузу у дететовом оку никоме нећу да опростим. У 03х се пробудио и рекао ми као из ведра неба: „Мама, ја те много волим. И тату волим изнад облака, као Зарију“.
У 04х је тражио ћевап, сок и воду. Коначно је успео да једе и пије, и заспао. Не знам колико ћемо бити у овом собичку величине кутије шибица, али обећавам ти сине, неко ће да одговара за твоје малтретирање и сузе данас, чим изађемо из болнице. Извини сине, и у моје и у њихово име“, закључила је Јелена Милосављевић из Владичиног Хана.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току преузмите нашу апликацију за Андроид или Ипхоне.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 3, 2021
