Прочитај ми чланак
(Вечерње Новости)
Београд — Лазар Крстић (29), могући је будући први човек финансија Србије. Родом је Нишлија, дипломац Јејла, запослен у консултантској кући „Мекинзи“ и живи у Њујорку.
Његово име се још нигде званично не помиње, али како је раније сазнао Б92, врх државе преговара са младим српским дипломцем престижног Јејла, који ради у чувеној консултантској кући „Мекинзи“. Крстић (29), родом Нишлија, уклапа се у профил.
Како преносе „Новости“, биографија му је бриљантна још од ђачких дана, када је низао само петице и медаље са математичких такмичења. Након што је као ђак генерације матурирао у гимназији „Бора Станковић“, примљен је на престижни амерички универзитет Јејл и тамо добио стипендију за школовање које је годишње коштало 42.500 долара.
Већ од прве године студија издвојио се као један од најбољих академаца, у трећој години проглашен најперспективнијим, а 2007. је и дипломирао у области математике, етике, политике и економије. Тада почиње каријеру у консултантској кући „Мекинзи“, где као финансијски експерт ради и данас.
Као ђак у Србији, био је и полазник научне станице „Петница“, где је и сазнао од старијих како би могао да конкурише за стране факултете. Пробао је на више њих, али када је схватио да је примљен на најбољи, није имао дилему.
На Јејлу је био један од оснивача Друштва европских студената, а примљен је и у братство „Делта Капа Епсилон“, чији су чланови били и амерички председници – син и отац Џорџ Буш. Осим њих, ту су се школовали и Џералд Форд и Бил Клинтон. Крстић је такође и члан српске „Менсе“, која окупља људе натпросечне интелигенције. Добитник је и једног од првих 200 нових пасоша, који су припали само заслужнима.
Лазар је и раније говорио да би се радо вратио у Србију, чак и за много мању плату него што је има у Америци. Говорио је да би пре у Србији радио за 6.000 евра него у Америци за 60.000. Није бежао ни од помена јавног ангажмана.
У интервјуу за Новости 2006. године, док је још студирао, млади Нишлија рекао је:
„Људи у Србији на нас студенте у иностранству гледају као на људе који не желе никада да се врате кући. Замерају нам што нас је држава бесплатно образовала у Србији, а ми „отишли у стране земље и не желимо да се вратимо“. То није тачно, барем за већину људи које ја знам у САД. Већина дипломаца жели да се врати у Србију, али овде уопште нема средстава, не само финансијских, него и техничких да се овде неко од њих бави озбиљном науком. Дакле, проблем је у томе што ми немамо где да се вратимо, јер немамо где да радимо. Чим нам Србија створи те услове, ево нас код вас“…
„Промене код нас, и код појединца и у друштву, треба да иду одоздо. Суштина је да верујемо да се мора радити да би се створиле промене. Да свако мисли шта може да уради на исправан начин. Верујем да је то могуће, мада многи моји пријатељи, чак и родитељи, мисле да сам мало блесав. За то је потребна права револуција, јер 5. октобар је био зезање само зато јер нам се ништа није догодило од промена у главама“.
Крстићеви професори и пријатељи уопште нису изненађени одлуком Србије да му повери тако одговорну дужност, јер, како тврде, увек су знали да Лазара чека светла будућност.
„Одувек сам знала да ће Лазар далеко дотерати. Када сам чула да му се нуди министарско место уопште се нисам изненадила, јер он то заслужује. Био је вуковац, сјајан математичар, стално је награђиван, знала сам да је пред њим сјајна каријера. Међутим, иако је веома предан учењу, никада није занемаривао друштвени живот. Пре месец дана је био у Нишу, славили смо десетогодишњицу матуре, а пре повратка у Америку је са својим друговима отишао на море“, каже за Телеграф бивша разредна српског генијалца.
