Pročitaj mi članak
Садашњи систем обуке је неприлагођен безбедносним изазовима, организацијско-формацијској структури и потребама система одбране и не омогућава његову дугорочну одрживост. У садашњем облику он више подсећа на контролисано гашење одбрамбене моћи Србије под менторством НАТО „партнера“.
Чуо сам и успешније шале од оне да је Србија једина земља на свету која нема непријатеља већ само мање и веће пријатеље. Шала би, можда, била успешнија да је није изрекао наш председник, човек који је по функцији врховни командант војске.
Ширити илузију да је све у реду и да у окружењу не постоје безбедносни изазови је неодговорно, посебно јер из тако олако изречене констатације произилазе и далекосежне штетне последице.
Систем безбедности и одбране је целовито уклопљен у државну и друштвену структуру сваке, па и наше земље. Економска стабилност, медијска независност, фискална стабилност, културни обрасци… снажно утичу на способност државе и друштва да се одупру агресији, била она реализована неоружаним или оружаним путем.
Неоружани облицима агресије који су често доминантни и дају боље резултате захтевају свеобухватнију анализу. Овај пут ћемо се осврнути на оно што остаје свима као крајње средство у случају сукоба – оружаној сили. Историја је показала да агресори покушавају да остваре своје циљеве дипломатским, политичким, економским, културним и другим мерама. Али уколико то не успеју, као што је био случај са СРЈ 1999. године, прибегава се опробаном средству – голој војној сили.
Србија је под руководством својих корумпираних и непатриотских елита већ учинила много на урушавању властитог система одбране и тиме губитка властите независности. То разарење система безбедности одвијало се на више нивоа. На материјално-техничком нивоу били смо сведоци уништавања свега онога што би могло да представља опасност по потенцијалне „агресоре“. Србија је уништила лаке преносне ПВО ракете „СТРЕЛА-2М“, противпешадијске мине, „вишкове“ лаког стрељачког наоружања, тенкове Т-55…. Потпуно исхитрено и лакоумно. Још пре НАТО агресије у оквиру регионалне контроле наоружања исечени су потпуно исправни авиони да би се демонстрирала властита посвећеност миру. Заузврат смо добили бомбе на оно технике што нам је преостало.
О АУТОРУ
Мр Драган Крсмановић, пуковник авијације у пензији.
Велике промене су учињене и на плану војне доктрине и то на такав начин да смо преузели основне доктринарне ставове потенцијалних агресора, потпуно супротних нашем географском и политичком положају и менталитету, а у крајњем случају и интересима нашег народа и државе.
Ипак најодлучнији корак у разоружавању властитог народа учињен је изменама у систему војне обавезе. Без измене самог Закона о војној, радној и материјалној обавези, одлуком Народне Скупштине Републике Србије о обустави обавезе служења војног рока („Сл. гласник РС“ број 95/2010) од 1. јануара 2011. године, служење војног рока врши се по принципу добровољности. Овом одлуком је учињена велика превара грађана Србије. Створен је привид да је служење војног рока ствар слободног избора и да свако ко жели може ступити на одслужење војног рока.
У пракси ствари изгледају потпуно другачије. Министарство одбране одређује годишње квоте за упут. Оне одприлике износе око 600 лица у четири термина у току године, дакле око 2.400 „регрута“ (од којих је око 10% женског пола). И по подацима Министарства одбране, за последњи термин за упут на одслужење војног рока било је 1.359 кандидата од којих је 600 упућено у центре за обуку (од којих 64 девојке). Годишњи регрутни контигент износи око 30.000 здравствено способних мушкараца. И летимични увид показује да је обуком обухваћено тек нешто преко 7% потенцијалних „регрута“.
Овакав начин обучавања, у суштини, има за циљ само замену професионалног дела војске. Подмлађивање резервног састава за осам територијалних бригада које представљају у ствари разлику између мирнодопске и ратне армије практично не постоји. Ситуација још увек није неповратно изгубљена јер су у ове јединице распоређени резервисти који су одслужили једногодишњи војни рок и имају ратно искуство. У целини гледано и површна анализа показује да је ниво ангажованости друштва према постојећим плановима веома мали. У ратне јединице распоређено је само око 5% укупно расположивог војно способног становништва. У специјалним јединицама ЦЗ око 1%, по основу радне обавезе око 10%. У целини, у ситуацији највећег напрезања није предвиђено ангажовање више од 25% способног становништва и то по свим основама.
Поред оспособљавања за конкретне дужности и обуке, боравак у војним јединицама има и своју дубоку, психолошку компоненту. То је једно од ретких места где се могу срести људи различитих социјалних група, образовања и националности и верских уверења. То је неопходно психичко сазревање и превођење из „нејачи“ у људе спремне да брину о другима.
Преведено на „разумљиви језик“, садашњи систем обуке је неприлагођен безбедносним изазовима, организацијско-формацијској структури и потребама система одбране и не омогућава његову дугорочну одрживост. У садашњем облику он више подсећа на контролисано гашење одбрамбене моћи Србије под менторством НАТО „партнера“.
По нашем мишљењу, да би се обезбедила неопходна попуна ратних јединица, специјалних и јединица ЦЗ опште намене требало би предузети следеће:
Уместо служења војног рока (и сам термин „служење“ је анахрон), који неке људе асоцира на бесциљно чишћење круга или непрекидну стражарску службу…, увести законску обавезу оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања и безбедности кроз један од два вида обуке:
– Оспособљавање за војни службу у трајању од 3 месеца као општу обавезу за све здравствено способне мушкарце (и одређени број жена добровољаца) који се одлуче да војну обавезу регулишу службом са оружјем. Обука би се обављала у центрима за обуку Војске Србије и обухватала би интензивну појединачну војну обуку (гађање основним наоружањем, основна инжињеријска и АБХО одбрана, санитетска обука и сл.) и обуку до нивоа одељења – већим делом у логорским условима. Након завршетка обуке добровољци (који испуне додатне критеријуме) би се задржавали на обуци још 3 месеца, и то на обуци за посебне ВЕС (за време ове службе би примали увећану новчану надокнаду и ишао би им радни стаж). Од њих би се касније вршио одабир лица за професионалну војну службу. Сви остали би били отпуштени кућама и био би им одређен основни ратни распоред (њихова даља обука би зависно од потреба Војске Србије могла бити кроз војне вежбе или интензивном обуком у случају непосредне ратне опасности).
– Оспособљавање за послове заштите и спасавања у трајању од 45 дана као општу обавезу за све здравствено способне мушкарце који се одлуче да војну обавезу регулишу службом без оружја. Обука би се обављала у центрима за обуку Војске Србије и МУП и обухватала би стицање знања из области противпожарне заштите, спасавања из рушевина, прве помоћи, поступака у случају хемијских и других технолошких акцидената, спасавања на води, горске службе спасавања и сл. Након завршетка обуке ова лица би начелно била преведена у резервни састав јединица ЦЗ опште или специјалне намене.
На овај начин би се обавезним и „степенастим трајањем и садржајем обуке“ обезбедило да практично сви здравствено способни грађани Србије мушког пола (и део женског пола) прођу кроз неку врсту обуке за послове одбране, заштите и спасавања и безбедности. Они који су додатно мотивисани или чија служба би захтевала додатну обуку (војници, полицајци, радници обезбеђења, професионални ватрогасци-спасиоци…) би се додатно оспособљавали и потенцијално постајали део професионалног система одбране.
Када је систем цивилне заштите у питању, шумски пожари и поплаве су нам показали да је постојећи систем запуштен и неприлагођен могућим изазовима невојне природе. Оспособљавање у центрима за обуку би допринело да се јединице ЦЗ попуне младим и квалитетним људством, а јединице устроје у складу са потребама. Оне би прихватиле борбу са природном стихијом у складу са плановима а не ад-хок формираних група недовољне обучености и опремљености.
Овакав вид обуке би захтевао и одговарајућа материјална средства али би се вишестуко вратио кроз унапређење система одбране одвраћањем потенцијалног агресора и ефикаснијом заштитом у условима елементарних несрећа и техничких акцидената и то кроз материјалну уштеду и, што је још важније, кроз спасавање људских живота.
Они који одлучују о правцу реформи у систему одбране морали би да знају да се овај систем може демонтирати релативно успешно у року од неколико година. Једном демонтиран он се не може поново успоставити за неколико деценија. Догађаји широм света, а посебно у Украјини, показују да су промене у међународним односима тако брзе да не дају могућност да се о одбрани почне размишљати оног тренутка када опасност постане реална. Мислити о одбрани када је непријатељ пред вратима, или о заштити када се несрећа већ деси – касно је.
Извор: Двери, Србин.инфо
