Pročitaj mi članak
( Иван ивановић)
Гледано са историјског аспекта слободно можемо рећи да поједине нације имају своју историјску предодређеност којом се утиче на ток читавог човечанства.
Отишао бих и корак даље и рекао да је предодређеност појединих нација служење добру, као што је насупрот томе предодређеност појединих служење злу. Када то кажем, не мислим на појединачне случајеве у којима би сваки грађанин неке замље био окарактерисан као лош, већ сасвим супротно.
Под предодређености нација подразумевам њено историјско одређење и пут ка којем стреми. Узмимо два најупечатљиивија, пример Русије и Америке, историјски гледано Русија је земља са дубоко укорењеном хришћанском (читај православном) традицијом, културом, духовношћу, која никада није водила освајачке ратове или угњетавала слабије народе од себе и уз безброј лоших појединачних примера у њој, Русију можемо узети као пример нације која је предодређена да буде на страни добра, односно на Христовом путу.
Други пример који је контра од свега што се тиче Русије је Америка. Сама асоцијација на изговорено име те земље изазива непријатност и осећај неправде и бахатости. Америка је пример земље која је у глобалним дешавањима вечити изазивач ратова и угњетавања малих народа, а све зарад економских и геополитичких интереса те земље. Утемељење САД не почива на хришћанској (читај протестантској култури) јер су се и ње одрекли, Америчка идеологија је искључиво овоземаљска, сатански огољена и своди се једино на интерес.
Предоређеност Америке као нације је апсолутно супротна од предодређености Русије и ту можемо слободно говорити о борби између добра и зла, односно о сукобу цивилизација. Тај глобални сукоб који узима све више маха превазилази земаљска дешавања и задире у духовни свет у борбу између Бога и ђавола, односно њихових следбеника на земљи.
Овај библијски сукоб који траје и све више узима маха отвара питање на коју страну ће стати српски народ, који и поред тога што је мали, има изузетан значај на глобална политичка дешавања и још већи значај на духовном пољу.Тренутно стање у Србији је да политичка квази елита жели да промени библијски код српског народа, његову предодређеност служења добру и да га по сваку цену увуче на страну на којој никада није био током своје историје, што им у овом моменту и успева.
Међутим, оно што је трагично је да српски народ губи битку без борбе и без икаквог покушаја отпора, а до најжешћих светских превирања још није ни дошло. Срби су веома рано почели да се предају и то улива страх да када дође до дешавања која воде ка крају историје српски народ неће бити сврстан на место где су биле на десетине генерација које су живеле и гинуле на Христовом путу.
Али колико год стање било очајно по нас Србе ми имамо нешто што је неуништиво, а то је духовни темељ српског народа у који су уграђени наши светитељи и сви они који су страдали и живели за своју Цркву, веру, истину, правду и који су га својом крвљу и сузама заливали и управо то нам улива наду да предоређеност српског народа као слуге Божијег још није уништена.
