Прочитај ми чланак

О мултикултуралистичком заносу бошњачког шовинисте радо виђеног у Београду

0

Dino Mustafic

Навикли смо да се из муслиманског Сарајева љуте на Српску што се не ангажује на укидању ентитета, на Херцег-Босну што не прихвата националну неравноправност у Федерацији, на Србију што не подржава Бошњаке против Срба итд.

Изненади тек када се Бошњаци наљуте на „међународну заједницу” што их не подржава баш у свакој демонстрацији невине жртве комшијских злочина.

Најновију демонстрацију представља спомен-плоча која је постављена на улазу у обновљену Градску већницу на рубу Башчаршије.

Nenad-Kecmanović
О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

„На овом месту српски злочинци су у ноћи 25/26. 08. 1992. запалили Националну и универзитетску библиотеку БиХ. У пламену је нестало више од два милиона књига, часописа и докумената. Не заборавите, памтите и опомињите.”

Небојша Радмановић је, наравно, одбио да дође на свечано отварање зграде пред којом се вређа његов народ, али је тај очекивани гест био добра прилика да се пред бројним страним дипломатама покаже како српски члан Председништва БиХ опструише међународно признату државу.

Кад види врага, представник ЕУ у БиХ затражио је да се у „име помирења, реинтеграције и слично” плоча скине.

Е, онда се на тапету бошњачких политичких интелектуалаца уместо Радмановића нашао Петер Соренсен, а између осталих огласио се и Дино Мустафић.

„Европске бирократе вођене логиком: ми смо обнову Већнице платили, па имамо право и захтевати, већ годинама нашем друштву намећу заборав као модел помирења”, пише у Ослобођењу од 9. јуна овај у Сарајеву слављени и у Београду радо примљени позоришни редитељ.

„НАШЕ ДРУШТВО“ ЈЕ БЕЗ СРБА

На које то „наше друштво” мисли Дино Мустафић? Ако плоча вређа Радмановића, а Мустафић се вређа што је скинута, онда српски политичар и бошњачки уметник очито не припадају истом (национално-ентитетском) друштву. Али, док Радмановић то и не крије, Мустафић би начелно да прикрије, али се конкретно нехотице открије. Он, наиме, не само „наше друштво“ него и зграду Већнице и библиотеку сматра ексклузивно бошњачким иако то неће да призна можда ни самоме себи.

Аустрија није само „платила обнову Већнице па (мисли) да може да захтева” него је Аустроугарска платила и њену изградњу. Али империјални Беч је својевремено Већницу у Сарајеву наменио већању представника сва три народа у анектираној БиХ, а не само муслимана, са малим почетним словом. Као што је и савремена Аустрија зграду Већнице обновила као помоћ не само муслиманском Сарајеву и бошњачким кантонима него дејтонској БиХ у целини, што онда укључује и РС и Херцег-Босну. Биће да је баш зато Соренсен испред ЕУ и реаговао скидањем плоче.

Консеквентно томе, ово лепо здање, пројектовано у псеудомаварском стилу, које се налазило на готово свим разгледницама Сарајева, није горело само муслиманима него и Србима и Хрватима. А, пошто је историјска Већница још од 1945. била у функцији Народне библиотеке СР БиХ, “више од два милиона књига, часописа и докумената који су нестали у пламену” били су по идеалну трећину власништво и српско и хрватско, колико и бошњачко.

Међутим, како сведочи предратни директор библиотеке Боривоје Пиштало, који је на функцији био до јесени 1992, све што је било од веће културно-историјске вредности још пре пожара је превентивно дислоцирано и похрањено на сигурно. Тако долазимо и до најважнијег питања, а то је ко је запалио Већницу? За разлику од већих људских страдања у граду за које је паушално окривљавана „артиљерија са брда” иако су балистички експерти УН још у оно време утврдили да паљба није могла доћи са српске стране, за материјалне штете чињенице нису истраживане него подразумеване.

sarajevo vijecnica ploca

„НАЦИОНАЛИСТА ЈЕ УВЕК ДРУГИ”

За Мустафића и није баш неки проблем када Србин Радмановић као колективни шеф државе БиХ због националне увреде одбије позив на свечано отварање обновљене Већнице, али, када се са њим сложи и Соренсен као представник ЕУ, онда Дино ипак ставља прст на чело.

„Није коректно да на спомен-плочи стоји префикс ‘српски’ злочинци и требало би га заменити дистинкцијом ‘четници’, коју су Сарајлије саме направиле у рату не желећи да повреде своје комшије.”

Не знам да ли је Мустафић 1992-1995. био тако мали па није знао или је потиснуо из памћења да су „национално коректне комшије” већ првих месеци рата у Сарајеву мање-више све Србе називали „србоћетницима”. Насумице су им претресали станове, истеривали их из редова за воду и хлеб, отпуштали с посла, одводили у приватне затворе, на копање ровова и слично под оптужбом да скривају оружје, дају сигнале артиљерији са брда и слично.

А потом овај регионално утицајни сарајевски културни радник пада у прави мултикултуралистички критички занос.

„У БиХ се кроз школске програме уџбеника историје/хисторије/повијести тоталитарно и лукаво креира оркестрирана колективна невиност СВОЈИХ и колективна кривња ДРУГИХ, што изазива страх, фрустрацију и мржњу наспрам другог.”

Ако цитирано није ауторова пука литерарна самокритика, онда је било за очекивање да ће предложити да се у Сарајеву подигну спомен-плоче побијеним Србима у Добровољачкој, на Казанима, у Великом парку, у касарни “Виктор Бубањ” итд. И не мора баш да пише да су то урадили „муслимански злочинци из састава Армије БиХ”. Довољно је: „Страдали од комшијске руке”, а може и оно „не заборавите, памтите и опомињите”.

Уместо тога, Дино Мустафић прави паралелу са откривањем спомен-плоче формирању два батаљона ВРС на Врацама и закључује да је „српска војска масовним злочинима добила ентитет назван Република Српска”. Није тешко препознати да је Дино борац за реинтеграцију мултикултурне Босне, а не бошњачки националиста. Лепо нам је објаснио: „Националиста је увек други.”

(Прес РС)