Прочитај ми чланак
Југоносталгија, онај њен најмалигнији политички аспект, данас је у Србији најфинији језик националне самомржње.
Улазећи у 2014. годину, у тумачењима Гаврила Принципа и Сарајевског атентата традиционалном наративу о националном јунаку и борцу за народно ослобођење супротстављена су два нова. Према једном од њих, који до Србије углавном долази из енглеског језика (Кристофер Кларк, Маргарет Макмилан), Гаврило Принцип био је терориста, Србија тог времена попут Ирана а Млада Босна пореди се са Ал Каидом. Према другом стереотипу, који настаје углавном у Србији, Принцип је занесени губитник, југословенски националиста, романтични јунак који може да буде много тога, али терориста никако. У чему се разликују ова два тумачења?
Прво се може класификовати као мање-више класичан расистички западни дискурс, непосредно наслеђен из 90-тих година, где је закључак о Принципу као терористи урушен третирањем Младе Босне као терористичке организације и, још више, третирањем Србије у првој деценији 20. века као верске фундаменталистичке државе. Занимљиво је, међутим, да домаћи тумачи Принципа као занесеног југословенског идеалисте у друге две ставке, у третирању Младе Босне и посебно Србије, показују велику сагласност са тумачењима Кларка и Макмиланове.
По чему онда и Принцип, окружен толиким злом, за њих није терориста?
По томе што је аустријски надвојвода био лице окупације Босне и Херцеговине? По томе што су атентати били уобичајени манир омладинских ослободилачких покрета Принциповог времена и што је данашња Европа пуна споменика атентаторима те епохе? Не, Принцип је за њих био политички Југословен. Шта то значи? У драми Биљане Србљановић антипод Принципу, југословенском револуционарном идеалисти, је Драгутин Димитријевић Апис, који се од Принципа не разликује ни по циљевима ни по методима борбе. Разликује се, међутим, по нечем другом: Апис је у визури Србљановићеве политички „великосрбин“.
О АУТОРУ
Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард
Ауторка нам том приликом нуди одговор на два кључна политичка питања која произлазе из ове ситуације. Прво, да ли Принцип из њене тачке гледишта није терориста само зато што је политички Југословен, односно да ли је Апис терориста само зато што је „великосрбин“?
Наиме, у том измишљеном столетном континутету српског тероризма, чији је родоначелник Апис, Србљановићева види и Александра Ранковића – о коме као о „великосрпском националисти“ постоји историјски ничим утемељен консензус левих либерала и левих националиста – и Војислава Коштуницу, „великосрпског“ баука у визури данашњих српских либерала.
Закључак се исписује сам: ако си политчки Југословен, можеш и да будеш атентатор, јер југословенство је довољно јака легитимација, која са онога ко је носи може аутоматски да скине сваку сумњу на тероризам; ако си политички „великосрбин“ не постоји ништа што би могло да те спасе етикете за тероризам, чак ни Коштуничин пословични легализам и готово фундаменталистичка оданост демократским принципима.
(За то време у српској историографији и тричетврти столећа од револуције остаје у мраку неистражен терористички идентитет партизанског покрета, доминантан колико и њихов ослободилачки и идеолошки идентитет. Логично, били су политички Југословени.)
Југославија = демократски принципи
Отуда је у језику данашњих либералних стереотипа комунистичка Југославија, чак више од Краљевине Југославије, изједначена са оданости европским „принципима“, са демократијом, са цивилизованим и достојанственим животом, док је Србија заостала, назадна, оријентална, антиевропска и деспотска. Једном речју, Југославија је добро, Србија зло, што је полазна основа за многе свесне и несвесне изразе самомржње, који данас обитавају у српском јавном простору.
Две деценије после распада Југославије, њено помињање редовно је у опозиту са поменом Србије, и то није само дело овдашњих либерала, већ нека врста консензуса који су градили готово сви. А опозити – природни или наметнути, свеједно – имају ту способност да, док говоримо о једном, информације добијамо и о другом. Шта сазнајемо о Србији у распомамљеној југоносталгији, која је као поплава прекрила српске медије, приказујући бившу државу као најбоље место за живот на свету? Како би требало да нам изгледа Србија 2013, кад у забавној емисији РТС под називом Шоу свих времена сазнамо да је 1968. година у Југославији била образац будуће носталгије за бољим временима?
Или кад овдашњи певачи и глумци, пијавице српских пореских обвезника и додоле сваке власти која је овуда протутњала, жалећи за некадашњим великим тржиштем, Брозово доба носталгично пореде са Периклеовим? На крају, не брани ли Радош Бајић у серији Равна гора генерала Михаиловића оптужби за колаборацију и тиме што, док Дража крајем априла 1941. године прелази из Босне у Србију, говори да иде да брани Југославију, а не Србију.
Речју, југоносталгија, наравно, онај њен најмалигнији политички аспект, данас је најфинији језик националне самомржње, она је лажно сведочење о томе да су сва наша решења, као и све наше лепе године, изван наших граница, једнако као што су све наше невоље остале у нашим границама.
Г-6 и +2
Наравно, тај опозит Србија-Југославија сувише је велика прича да не би имала своју политичку употребну вредност. Уосталом, није ли данас огромна већина овдашних политичких Југословена на страни европских интеграција; зар није готово сваки политички Србин данас противник приближавања Бриселу, уверен да пут обнове српске државе води преко Русије?
Када се те ствари из језика културе и симбола пренесу у језик политичке логике, тада можемо говоримо о пројекту Г-6 (касније му је придружено и +2), који је пре неколико месеци у Београд дошао из Подгорице, а тамо преко баре. То „регионално“ окупљање подразумева четири источне републике некадашње Југославије, и са њима „Косово“ и Албанију, док се у ономе „+2“ очитују Хрватска и Словенија као европски старатељи те балканске полупарије. Наравно, неће ту бити реч о формирању заједничке државе, већ једног регионалног провизоријума који би, тако интегрисан и међусобно контролисан, могао бескрајно дуго да чека на вратима ЕУ. Али и то би била нека Југославија, не баш онаква какву наши либерали сањају, али сасвим довољна да би спречила Србију да се загледа у себе и њене пријатеље да гаје икакве илузије о утицају на том делу Балкана.
Балкански савез
Загледана у себе, Србија би могла да препозна сопствени интерес. Свој интерес би могла да пронађе само у оквиру вођења националне политике. Водећи националну политику, већ у првом кораку престала би себе да третира као проблем. Одмах потом препознала би свој регион, а он се не зове Југославија.
Хтео то или не, онај ко на Балкану остане сам обично губи, а онај ко се удружује са противницима губи двапут. Речју, регонално повезивање на Балкану ће се под притиском догађаја у сваком случају догодити иако то неће бити формирање заједничких великих држава. За последњих сто година Србија је живела у два регионална савеза – у Југославији и у Балканском савезу. У Југославији је два пута била поражена, у Балканском савезу била је победник. Хоће ли је грађење односа са првославним балканским државама приближити Русији или ће се – пре – догодити обратно, друга је прича.
Али сад бар знамо о чему говоримо када говоримо о Југославији. О свему осим о Србији.
