Историчар Џон Хоумс (John Homes) са Колеџа Тринити у Даблину изјавио је да је национални контекст увек био важнији за сећање на рат.

„То сећање је јаче и континуирано код победничких нација, посебно у Француској и Великој Британији. У Немачкој је обрнут случај.

Немачка пре 1939. године је опседнута конфликтом који је коштао ту земљу више од два милиона жртава. Колективно сећање се потом усредсредило на нову, још већу катастрофу у Другом светском рату“, рекао је Хоумс.

Према његовим речима, Мађарску је на пример прогонио пораз из 1918.

године што је довело до данашњих сужених граница, а Совјетски Савез је одбацио било какво сећање на „империјалистички“ рат, чији је једини значај било подстицање бољшевичке револуције.

У Пољској је други случај. Земља је 1914. године подељена између Немачке, Аустрије и Русије, а Пољаци су се борили у противничким војскама. Независна Пољска директно излази из Првог светског рата, али нова држава ће водити победничке ратове да успостави своје границе против Литваније и Украјине 1919. године и касније против Русије 1920.

Незнани јунак у Варшави није из Првог светског рата у којем је 400.000 Пољака погинуло, већ из рата с Украјином. Први светски рат има превише национални контекст за Пољску и због тога је то заборављени рат у тој држави.

Историчарка Анета Бекер с Париског универзитета оценила је да Европљани имају заједничко жаљење – оплакују мртве, уништене животе и илузије.

„Међутим сећање се различито тумачи. Нема апсолутно никаквог заједничког сећања између зараћених страна, а и понекад ни у оквиру исте земље. У Француској је сећање на окупирана подручја још живо и после сто година, како због тежине немачке окупације тако и због неразумевања осталог дела земље према томе, током и после рата. Да не помињемо случај Алзаса и Мозеле који су били немачки за време рата“, рекла је историчарка.

Према њеним речима, чак и у Француској, која би требало да има заједничко сећање, то ипак није случај.

„Можемо онда помислити каква су различита сећања у победничким и пораженим земљама. У Немачкој је сећање на Први светски рат скоро немогуће, не само зато што је поражена, већ што ће бити веће сећање на катаклизму Другог светског рата с нацизмом и истребљењем Јевреја“, рекла је Анета Бекер.

Герд Крумајх, историчар са Универзитета у Диселдорфу сматра да је сећање на рат веома живо у Великој Британији, Француској, Аустралији, Новом Зеланду и Канади.

„У Аустрији је то заборављено, у Русији потиснуто, а у Пољској, Грчкој, Бугарској и Румунији оно се сад враћа“, оценио је Крумајх.

„У Немачкој знамо да је Први светски рат био одлучујући догађај 20. века и често се помиње као „посебна катастрофа“. Међутим, сећање на рат је мало присутно. Тај рат изгубљен у понижењу и политичким превирањима није никада дозволио заједничко сећање на мртве. Потом је дошао Други светски рат који је потпуно угушио сећање на први“, закључио је немачки историчар.