Pročitaj mi članak
(Блиц, фото: Недељко Колунџија)
Мама, не дај нас! Ако нас питају јесмо ли јели, рећи ћемо да смо сити. Нећемо им рећи да смо гладни, говорила је деветогодишња Моника, најстарија од петоро деце Мирка и Наталије Змијанац из Остојићева, када јој је пре шест година отац изненада преминуо од последица можданог удара.
Мајка Наталија је тада размишљала да их одведе у дом за незбринуту децу или хранитељску породицу.
Преовладала су осећања и љубав иако је помишљала и на најгоре. Остали су сви на окупу, без основних услова за живот и помоћи, да би тек годину дана после смрти главе породице испословали породичну пензију, која је данас 14.000 динара. Да несрећа никада не долази сама, уверили су се прошле године, када им је изгорела кућа и покућство у пожару од запаљене свеће.
– Пре три године, струја нам је искључена због дуга од око 17.000 динара, а ових дана очекујемо да се исто деси и са водом јер је дуг за воду са две чесме, једне у дворишту и једне у кући без одвода, премашио 5.000 динара. Комуналци кажу да не могу да нас ослободе плаћања – прича Моника која ће шеснаесту годину напунити у децембру.
Успела да децу спасе из пожара
– После пожара, који је избио ноћу, било ми је најважније да децу, која су спавала, изнесемо из куће. У последњем моменту изнела сам Дејана, када већ више нико од ватрогасаца и комшија није смео да уђе. Добили смо 10.000 динара помоћи и старе ствари и столарију од мештана. Живели смо сви у једној просторији и постепено поправљали оно што се поправити могло, мада сви говоре да кућа није за становање – показује напукле гредице мајка Наталија.
Школу је напустила после шестог разреда јер није имала услове да је настави и морала је да остане са млађом сестром и браћом када мама оде да служи по селу.
– Говорили су ми да сам Циганка јер немам гардеробу као друге девојчице, а мени је то тешко падало. Овако је боље, бар помажем браћи и сестри, а када има од чега спремим им и ручак – говори прерано одрасла девојчица.
Брат Драган иде у шести разред. Каже да је добар ученик. 
– Немам сав школски прибор, а књиге сам добио. Немам ни шта да обучем као друга деца и у увек у истом идем у школу, због чега ме неки избегавају, иду даље од мене и неће да причају са мном. Немамо новца за ужину, па нам дају оно што остане иза ученика. Овде у улици имам неколико другара и ту играмо фудбал. Идем и да тренирам, али немам копачке, већ само патике. Оцене су добре, осим из математике, па ми помаже сестра Моника онолико колико зна – прича Драган.
Иако има тек 13 година, поправља редовно стари бицикл који сви користе, а кад би имао лепка знао би и гуму да залепи. Каже да иде да ради код газде чији је надимак Цукрас.
Мирјана (12) иде у пети разред.
– Моја другарица Радмила има своју собу, компјутер и све што ја немам, али јој не завидим, већ желим да и ја једног дана имам исто што и Радмила, а не да она буде као ја сада. Када дођем кући урадим домаћи и одем код ње да се играм или легнем да спавам. Волела бих да се лепо обучем и нашминкам. Каже да се сви редовно купају у кориту, а воду греју на шпорету.
– Имала сам пет година када је тата умро и сећам се да сам имала више ствари него данас. Не бих се никада одвојила од мајке ни за какво богатство, а поред маме највише волим сестру, браћу, да цртам и играм фудбал.
Дејан је ученик 3. разреда. Имао је јединицу из математике и српског.
– Тешко ми је да пишем, а нема ко да ми покаже, нити место где могу на миру да учим. Зато и не волим да учим – искрено признаје. Најрадије се играм са кером и мачком – жали се Дејан.
Најмлађи Горан ће на јесен у школу.
– Разбили су ми главу зато што смо се пели на зид код Норбике. Једна девојчица је бацила камен и разбила ми главу. Нисам ишао код лекара, већ ми је његова мама опрала рану и залепила фластер. Више ме не боли – говори Горан док зубићима кида векну хлеба.
Мама Наталија (42) каже да највише стрепи да нагореле гредице плафона на кући, на којој су још видљиве последице пожара, не попусте и не сруше се. Насред собе је сазидан потпорни стуб који придржава плафон. Под је земљани, а тоалет је иза куће у дворишту.
Мајка наталија каже да поред породичне пензије добија социјалну помоћ од 7.500, која ће бити умањена за 3.500 динара јер Моника не похађа школу.
– Било би праведније да новац који држава даје за хранитељске породице који је далеко већи него социјална помоћ или породична пензија, дају сиромашним родитељима, јер их нико не може боље подизати од њих – поручује надлежним службама Наталија.
