Геј ген на X хромозому?

Јула 1993. године, престижни истраживачки журнал Science је објавио студију Дина Хамера (Dean Hamer) у којој се тврди да је могуће да постоји ген за хомосексуалност. Изгледало је као да је овај истраживач на самој граници да докаже да је ова појава урођена, генетска и самим тим непроменљиви варијетет људске природе.

Недуго потом, Национални јавни радио (National Public Radio) је на сва звона објавио ове резултате. Недељна штампа је на насловној страни објављивала вест типа “Геј ген?”. Вол стрит журнал (Wall Street Journal) је објавио: “Истраживачи указују на геј ген… Нормални варијетет.”

Наравно, у оквиру извештаја су навођени одређени стручни подаци, али те податке је могао да разуме само квалификовани стручњак. Већи део јавности је био наведен да поверује да су хомосексуалци “рођени такви.”

Да би се разумела права истина, неопходно је најпре да се упознамо са мало познатим чињеницама из бихејвиоралне генетике.

Генетске студије

За лаика је битно да зна да корелација, или однос између генетске структуре и обрацса понашања значи да је управо тај образац понашања, а не неки други, одређен управо генетским предиспозицијама, или простије речено, да је наслеђен. Чињеница је међутим, да се та корелација ни у ком случају не може прецизно одредити, јер практично не постоји ни један образац понашања који није одређен безбројним корелацијама, како наслеђеним, тако и стеченим.

Истраживање је укључивало 114 породица хомосексуалаца. Дин Хамер је прикупио податке од 76 хомосексуалаца и 40. браће хомосексуалаца при истраживању учесталости хомосексуалности међу рођацима геј мушкараца. У многим породицама, хомосексуалци су имали геј рођаке по мајчиној линији. Стога су оно закључили да се ген за хомосексуалност највероватније налази на X хромозому, који се преноси једино по мајчиној линији.

Нашао је следеће: у групи од 40 парова хомосексуалне браће, код 33. је нашао подударни ДНК регион на једном делу X хромозома који се означава q28. Да не би улазили превише у стручне детаље, навешћемо само да су у свом саопштењу изјавили да „њихово истраживање сугерише да је одређени део X хромозома повезан са сексуалном оријентацијом.. сугерисано је да постоји статистички ниво сигурности од преко 99% да је макар један подтип мушке сексуалне оријентације под утицајем гена.“.[7] Дин Хамер никада није изјавио да је открио геј ген. То су учинили медији.

Један од озбиљних пропуста у овом истраживању лежи у чињеници да истраживачи нису испитали евентуално постојање истоветног региона на X хромозому код хетеросексуалаца унутар породица испитиваних хомосексуалаца. Такође, није понуђено објашњење за недостатак истог региона код осталих 7 парова браће. Ако је геј ген одговоран за хомосексуалност, онда он неизоставно мора бити присутан код свих хомосексуалаца.

Џорџ Рајс је са својим колегама поновио истраживање q28 региона на X хромозому и закључио да „њихови резултати не подржавају да гени на X хромозому стоје у основи хомосексуалности.

Ублажавање изјава

Када се “истраживачи” хомосексуалности обраћају јавности, њихове изјаве су често грандиозне и преувеличавајуће. Када говоре стручној јавности, много су обазривији. Истраживач “геј гена” Дин Хамер је упитан од стране часописа Scientific American да ли је хомосексуалност утемељена само у биологији. Он је одговорио следеће:

“Апсолутно није. Из близаначких студија смо сазнали да преко половине варијетета у сексуалној оријентацији није наслеђено. Наше студије покушавају да одреде генетске факторе, а не да негирају психосоцијалне.”

Међутим, њихове изјаве су увек тако комплексне да шира јавност никада није у стању да их у потпуности разуме. Када кажу да је веома тешко одредити како се наслеђује сексуална оријентација, они у ствари кажу да ни они сами не могу правилно протумачити сопствене резултате, јер се сексуална склоност не наслеђује на начин на који се, нпр. наслеђује боја очију.

Медији не разумеју научни речник. Научни језик једноставно није разумљив лаицима, па самим тим није занимљив нити погодан за вечерње вести, па не чуди када се у новинама појави наслов типа “Хомосексуалци се рађају, они се не стварају.”

Ка разумевању теорије

Постоје само два главна принципа који се морају пажљиво разумети да бисмо били у могућности да прозремо неправилности ових истраживања.

Скоро свака човекова карактеристика је у значајној мери наследна, али јако мало особина је директно наслеђено, у смислу висине или боје очију. Наслеђено значи “директно одређено генима”, са мало или нимало утицаја фактора околине.

Пример: како “доказати” да се кошаркаши рађају као такви

Рецимо да имате неки политички или економски разлог да докажете постојање “кошаркашког гена” који је одговоран за раст и развијање кошаркаша. Користићете исте методе као и за доказивање “геј гена”, као што су близаначке студије, дисекције мозга и генетска истраживања.

Фаза 1: близаначке студије

Основна идеја у близаначким студијама је да докажете да ће две особе у великој мери имати исте особине што су генетски сличнији.

Дакле, идентификоваћете групе близанаца у којима је макар један кошаркаш. Вероватно ћете открити да ће његов брат, статистички гледано, такође бити кошаркаш. За даља поређења мораћете да направите посебне групе једнојајчаних и двојајчаних близанаца. Затим ћете одредити степен наследности, и открићете да је он висок, као и код истраживања хомосексуалности.

На крају ћете новинару рећи: “Наше истраживање показује да је склоност ка игрању кошарке наследна.” (И нећете погрешити, јер сте рекли наследна, а не наслеђена. Мало људи зна ову разлику, због чега је и битно да се она разуме). У новинама ће писати: “Нова истраживања показује да се склоност ка игрању кошарке наслеђује. Кошаркаши се дакле рађају!”
Нико, сем озбиљних научника, неће приметити ову разлику.

Фаза 2: дисекција мозга

Затим ћете приступити истраживању мозга. Слично као у познатој ЛеВејовој студији у којој су мерени делови хипоталамуса, Ваше колеге ће извршити серију аутопсија мозгова људи који су били кошаркаши.

Исто тако, извршићете и аутопсије мозгова оних људи који се нису бавили кошарком, који ће Вам бити контролна група. Разултати ће бити отприлике овакви: “Одређени делови мозга, за које смо мислили да имају везе са играњем кошарке, су развијенији код кошаркаша у односу на људе из контролне групе.”

У медијима ће се појавити следећи “закључак”: “Јасно је да човек не може просто да бира да ли жели да игра кошарку. Не само да је играње кошарке чешће у неким породицама, већ су и мозгови играча другачији.”

Ви, као научник, наравно да знате да се мозак временом и са употребом драматично мења, што је феномен познат као пластичност мозга. Делови мозга који су одговорни за одређене активности, као што је играње кошарке, временом ће се сигурно стално развијати.
Ви, такође као научник, нећете лагати да је ово није истина (мада Вас вероватно нико неће ни питати о томе!), али сигурно да нећете ни сами да изнесете ове чињенице, јер могу да нашкоде Вашем истраживању.

Фаза 3: генетска испитивања

На крају, Ви ћете наћи неколико породица кошаркаша и упоредити их са породицама у којима нема кошаркаша. Имате неки осећај да се неки од многобројних гена везаних за играње кошарке (као што су они који одређују висину играча, конституцију, или брзе рефлексе) наћи на X хромозому.

Нећете рећи да су ови гени узрок за стварање играча кошарке, јер би таква тврдња била научно неодржива, али ћете зато казати су они асоцирани са  стварањем играча. Наравно, јавност ће мислити да су речи узрок и асоцијација синоними, јер ће их медији тако представити.

Након неколико неуспелих покушаја, сасвим сигурно ћете убедити јавност да се у породицама кошаркаша увек јавља један одређени ген или група гена.

Са малом помоћи медија

Пошто имате симпатизере у неким медијским кућама, редовно сте их обавештавали о свом истраживању. С обзиром да они имају сталну потребу да у нешто убеђују људе, врло брзо ће се чути вест типа: “Истраживачи на путу да пронађу кошаркашки ген”, или само “Кошаркашки ген?”.

Шта није у реду са овим сценаријом? Једноставно је: наравно да је играње кошарке везано за одређене гене; али ти гени су одговорни за развој мишићне снаге, висине, брзине кретања, брзине рефлекса, покретљивости тела итд. Ове особине су наслеђене. Ове особине чине могућим да неко, ако то жели, постане кошаркаш.

Паралела са хомосексуалношћу је јасна. Наслеђене особине које су чешће међу хомосексуалцима су велика склоност ка анксиозности, стидљивости, осетљивости, интелигенција и естетске склоности. Али све ово су шпекулације. До дана данашњег, истраживачи нису успели да идентификују ове особине са научном строгошћу.

Не постоји доказ да се хомосексуалност наслеђује. Овакве изјаве не могу проћи незапажено у научним круговима, али су медијски врло прихватљиве, јер привлаче много пажње јавности и подижу тираж. Тираж оних истих медија којима је тема хомосексуалности и хомосексуализма увек занимљива, док им теме које се тичу хетеросексуалне норме понашања и породичног модела друштва нису баш прихватљиве.

Центар за заштиту породице – Family defense centеr

Oznake: blizanačke studije, gej gen, genske studije, Din Hamer