Систем одбране у Србији последњих дванаест година у много чему је промењен. Није мали број стручњака који сматрају да је систематским реорганизацијама оружане силе значајно урушена одбрамбена моћ земље. Заправо, учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО-а и ,,захтевима савременог времена”.

Минуле деценије, мимо званичне политике о неутралности земље, одвијао се процес приближавања алијанси, копирањем решења устаљеним у том политичко-војном савезу. Некритички усвојене норме, с времена на време, штедро је демантовала пракса. Поборници ,,брзих и темељних промена” лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО-а издржали пробу времена. Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном делању тог најважнијег и најснажнијег подсистема одбране земље.

Када је струка указивала да нека решења, у нашим условима, нису применљива, или да неће донети бољитак, владајући естаблишмент, надређен систему одбране, самоуверено и бахато, захтевао је беспоговорну реализацију утврђених одлука.

Када би се који од ,,нереформски настројених официра” опирао замислима министара, што су на чело одбрамбеног ешелона стали после једног или два завршена курса НАТО-а, експресно су отправљани у пензију, чак и онда када за окончање радног века нису били испуњени законски услови. Под легендом неопходних реформских захвата, после 2000. године, у ВС је , по свему судећи, обављена највећа чистка кадрова у досадашњој историји.

Судови су, у међувремену, након маратонских процеса, пресудили у корист неоправдано смењених официра и наложили да се, примера ради, више генерала врати у службу. Међутим, државно-војни врх из претходне гарнитуре власти игнорантски и тријумфално се оглушивао о судске пресуде.

Организацијско-формацијска структура ВС један је од примера слепог копирања решења западног војног савеза. Један пуковник македонске војске испричао ми је да је, након осамостаљивања БЈР Македоније, у Скопље стигао један од највећих експерата НАТО-а за израду организацијско-формацијске структуре јединица. Његов задатак је био да за војску нашег јужног суседа сачини нове личне и материјалне формације.

Пре него што је кренуо на обиман посао, замолио је домаћине да му донесу књиге формација, како би стекао увид у тадашњу организацијско-формацијску структуру те војске. Македонски официри су га одвраћали од намере, наводећи да су важећа решења копије свега онога што је примењивала ЈНА и да у тим књигама, заправо, и нема бог зна шта да се види. Гост је био упоран у науму, а када су му донели књиге формације пажљиво је разгледао странице оригиналних књига које су носиле ознаку ,,Државна тајна – строго поверљиво”. Дуго је загледао, радознало листао странице, разрогачених очију упијао та југословенска решења… А онда је устао и рекао ,,Господо, па ово је боље од онога што НАТО има”.

То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО-а, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а, учествовати у освајачким походима, као подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ прераслом у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије?

Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске… Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?

Да је НАТО најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим начинима оружане и свих других видова борбе, ратови у Вијетнаму, Ираку и Авганистану не би толико дуго трајали. 

НАТО није закон! У том савезу много је шупљина, недоречености, непрактичних решења, па и промашаја.

Нови менаџмент у Министарству одбране РС има не баш лак задатак да утврди шта је у ВС и другим сегментима одбране у складу с нашим потребама и стремљењима, а шта није.

Да ли је куцнуо час да се клатно које је исувише отишло у једну страну врати у вертикалу? Хоће ли напокон политичари да консултују струку?

Пуковник у пензији и бивши главни и одговорни уредник недељника ,,Војска”