Поводом две деценије од хрватске злочиначке акције „Олуја“ углавном се воде полемике на релацији Загреб – Београд о томе да је за једне та акција акција етничког чишћења Срба, а за друге ослободилачка акција којом је хрватска војска повратила своју територију.

У том стилу је и изјава министра у Влади Србије Aлександра Вулина: на 20-у годишњицу Олује он изјављује:

„Четвртог и 5. августа ми ћемо обележити историјску истину. Свако ко у томе види претње, нека се не љути, нека се погледа у огледало. Нека прво погледа себе, нека погледа историју. Ми никоме не претимо, ми говоримо оно што је било – 250 хиљада Срба је протерано пред камом и пред јамом, 250 хиљада Срба у четири дана… Отишло је највише људи у тако кратком времену у историји Европе.“

Вулин који је и председник Организационог Одбора за обележавање Дана сећања на страдање и прогон Срба, рекао је за РТС да Србија хоће да покаже колико јој је стало и колико пати због страдања Срба, пише Радио Слободна Европа.

„Чекали смо 20 година да пустимо из себе тај крик и да кажемо колико нам је тешко због тога што је 250.000 наших сународника протерано да се никада не врати 2.000 је убијених и несталих. Нико нема прецизне податке и то је обавеза нас да те податке једном саберемо“, рекао је Вулин за РТС.

И овога пута остаје ван жиже јавности оно што се са избеглицама догађало у самој Србији, када је ушла колона трактора, кола, камиона са избеглим Србима.

Како је на једном порталу насловљено, Срби су „два пута понижени“.  О томе за РСЕ прича Наташа Кандић, тадашња директорка Фонда за хуманитарно право:

„За разлику од 1991, када је свако ко је долази из Хрватске дочекиван као херој, додељивана им је земља, 1995. године су дочекани као непријатељи Републике Србије. Први шок је забрана полиције да се улази у Београд, да се улази у градове“, подсећа Наташа Кандић.

Постојао је план о насељавању Космета, каже Наташа Кандић па су избеглице усмераване тамо, као и на поједине пунктове у Војводини.

„Срби су били шокирани да их није дочекало пријатељство. Причало се да су Aрканове јединице пљачкале избеглице.“

Наташа Кандић даље подсећа да је настао лов на војно способне мушкарце. Процена Фонда је да је прислино мобилисано седам до осам хиљада људи, које је полиција приводила, а затим слала натраг у Крајину на ратишта. Многи од њих су најпре били у Aркановом центру у Ердуту.

„Тамо су они третирани као стока“, каже оснивачица Фонда за хуманитарно право.

Те приче о мучењима и злостављањима Фонд је накнадно прикупљао и подносио као доказе касније у тужбама против државе Хрватске за нелегалну мобилизацију.

Војвођански грађански центар из Новог Сада у оквиру пројекта “Украдена слобода” снимио је исповести присилно мобилисаних избеглица из Хрватске под називом “Неиспричане приче”.

Много година касније, држава Србија се нашла у улози тужене стране због незаконитих привођења избеглица и слања на фронт. Међутим, каже Наташа Кандић, судови су донели око 1.500 пресуда у корист присилно мобилисаних али су накнаде биле срамотне и то открива заправо став српског друштва па и судова да су те нелегалне мобилизације биле потребне.

„Када данас видим да ће Србија обележити 5. август као Дан жалости, једино могу да кажем да је то лицемерје, једна политичка игра. Ја могу само да сагнем главу, да ћутим и да се стидим.“

Извор: СЕЕбиз.еу

Ознаке: "Oлуја", наташа кандић, Србија, Фонд за хуманитарно право, Хрватска