Pročitaj mi članak
Бригадни генерал Драгосав Лацковић је човек великог срца. Дао је крв више од 100 пута и као цивил и као војно лице, а власник је и донорске картице. Због своје скромности одбио је да добије већи стан који му као генералу следује, али и личног возача који би га возио од куће до посла и натраг. Иако важи за веома хуману особу, он за себе сматра да није претерано племенит, јер, како он каже, то је нешто што лежи у сваком човеку и само је питање времена и прилике када ће бити експонирано.
– Војнички посао по природи није хуман. У основи војничког посла је рат, међусобно ништење. Наша делатност подразумева да у борбеним ситуацијама узимамо туђ живот, а ја сам осетио потребу да компензујем прилично деструктивну професију са нечим што би требало да помогне и сачува живот некоме, јер је живот незаменљив и највреднији на свету – овако је генерал Лацковић почео причу за наш портал.
Иако је био на самом почетку своје војничке каријере 1978. године, први пут је у цивилној здравственој установи дао крв и том приликом спасио живот једној жени која је била тешко повређена.
– Ни на један секунд нисам размишљао. Рекао сам присутнима који су заједно са мном чекали преглед да када ме прозову, кажу да ћу доћи касније јер сам отишао да дам крв. У питању је била саобраћајна несрећа у којој је било више повређених и једној жени су биле смрскане обе ноге. Урађена је ургентна операција, а мене нико ништа није питао, само су ми преко неког апарата узели крв – истакао је генерал Лацковић и додао:
– Сви смо били у истој просторији и ја сам је делимично видео иза неког паравана. У тренутку док сам јој давао крв, учинило ми се као да јој се боја враћа у лице. Диван је осећај када видите враћање живота у нечије тело.
Након тога више није имао дилеме о давању крви због чега се распитао о физиолошким нормама, и следећи пут је то учинио у војној болници у Загребу 1979. године, док је био на школовању у Карловцу у Хрватској. Касније је уследило давање крви на свака три месеца, а неколико пута је дао и наменски. Захваљујући непостојању јединствене евиденције давалаца крви у цивилним и војним установама за трансфузју, у пар наврата је дао крв чак и онда када је од последњег давања прошло само петнаестак дана, иако је био свестан могућих штетних последица по властито здравље.
– За 36 година, дао сам укупно 106 пута крв. Међутим, пропустио сам неких 40-ак пута, што би било неких десетак година. Знајући да је тих петнаестак литара које сам могао да дам, а нисам дао, могло да спаси још нечији живот, осећам се понекад и потиштено јер нисам био довољно упоран и одговоран да искористим сваку прилику коју сам имао – рекао је он и додао да ће наставити са давањем крви све док му то здравље буде дозвољавало.
Овим путем је желео да апелује на све младе људе који су здрави да искористе сваку прилику да помогну неком и да не дозволе да их лењост спречи у томе.
Са друге стране, његова војна професија је веома сурова. Ратови и бомбардовање кроз које је наша земља пролазила су оставили дубок и мрачан траг у сећањима свих нас, па тако и на генерала Лацковића, али као и свака делатност, све има своје добре и лоше стране.
– Непосредно спасавање живота у реалним борбеним ситуацијама, било да се ради о артиљеријској или вартри пешадијског оружја, о гранатама или авио бомбама, чије су последице тешка рањавања, сакаћења тела и деформитети су све оне негативне стране моје професије. Управо оне су основ да је код сваког официра Војске Србије брига за борца доминантна – истакао је он, па наставио:
– Нажалост, свесни смо да излажемо борце ризику и великој опасности да претрпе тешке трауме, да буду рањени или да погину. То од официра захтева да сви морамо да имамо јасну представу о томе шта значи људски живот и како га спасити.
Он је такође истакао да војноздравствене установе сарађују са многим институцијама и предузећима у Србији, пружајући запосленима у тим субјектима здравствену заштиту али и на пољу добровољног давања крви. Указао је да свугде постоје људи добре воље, па чак и у казнено-поправним установама, јер иако се тамо налазе особе које су са друге стране закона, и њихова крв може помоћи и спасити нечији живот, а то је у ствари оно што је најважније.
– На крају крајева, наша вера православна прокламује да је искупљење и опрост грехова нешто што треба заслужити, па је можда и ово прилика да неко на тај начин заслужи да му се опросте сва недела учињена вољно и невољно, због којих су и доспели у затвор.
Осим крви, генерал је власник и донорске картице, али је истакао да сматра да би број донора био знатно већи када би људи били боље информисани и када не би имали бојазан да би информације о томе могле бити злоупотребљене, јер нису усамљени случајеви да, не само у Србији већ у целом свету, неко насилним путем одузме нечији живот управо због чињенице да располаже информацијама о потенцијалном донору неког органа.
Своју доброту и несебичност је испољио кроз још две ситуације, које би многи на његовом месту искористили. Наиме, он се одрекао већег стана и службеног возила за долазак и повратак са посла, на које генерал има право.
– Ја сам своје стамбено питање решио тако што сам још деведестих година прошлог века узео кредит од државе и направио кућу. Закључио сам да би било потпуно некоректно да ја који сам себи решио стамбени проблем, тражим и проширење које ми по правилнику припада, док истовремено има доста припадника Војске, мојих колега официра и подофицира, који немају никакав стан – рекао је генерал Лацковић и додао:
– Материјалне вредности мењају власнике, а на крају је најбитније да остане оно што нас највише везује, а то је љубав према другима. Све друго је пролазно и не треба нам ништа осим оног што већ имамо. Много је битније оно што човек носи у срцу, јер када постоји љубав, нађе се и начин да помогнемо једни другима, а самим тим се и ти материјални проблеми лакше решавају.
Када је реч о личном возачу, њега користи искључиво за службене потребе у току радног времена, трудећи се да га не ангажује ван радног времена, јер се на тај начин стварају додатни трошкови Министарства одбране и Војске у виду накнаде због прековременог рада.
– Мој радни дан почиње много рано и завршава се касно. Не желим да неко због мене сваки дан остаје 5-6 сати дуже, када ја могу да му признам и исплатим само 40 радних сати у току месеца. Веома ретке ситуације су када возачу кажем да остане дуже, а и тада је то искључиво у службене сврхе и углавном онда када извршавам задатке изван гарнизона Београд, а не могу да их завршим у току радног времена.
Оно што је најзанимљивије, а и чињеница по којој се види великодушност овог човека, је што и када возач остане након радног времена, у најкраћем временском року му обезбеди да искористи слободне дане, као компензацију за прековремени рад.
(Телеграф)
