Прочитај ми чланак
Ненад Јанковић, алијас Доктор Неле Карајлић, читаоце тик пред пилот епизоду упућује у тајне нове хумористичке серије „Надреална телевизија“, која се вечерас емитовала на ТВ Прва.
Наставили смо праксу да сваког културно „мултифункционалног“ саговорника прво упитамо шта је заправо и за кога ради:
– Дуго сам радио за државну безбедност… док се нису распале и држава и безбедност. У ствари сам нека врста хазардера који не дозвољава себи да упадне у колотечину, већ покушава да нађе нешто што би му у моменту више пријало. Наравно, то ми је све теже због старења – ведро је започео Неле у интервјуу за дневне новине Сан!
Да ли мењаш улоге док добијаш или кад кренеш да губиш?
– То још нисам сконтао. Знам само да увек потрефим најгоре време за почетак посла, прати ме та карма. Овог пута су, кад сам се договорио с продуцентима и почео да пишем, били избори. Србија прво ништа не ради два месеца пре избора, па се два месеца после наради јер се не зна код кога је банка, а онда се два месеца одмара од свега тога. Кад смо спремали ТЛН, улетела је Олимпијада у Сарајеву. Почели смо на пролеће, пресекла нас је летња Олимпијада, па годишњи… Публика је почела да гледа тек од 14. епизоде.
И шта нам је хазардер сад спремио?
– Нова форма је таква да се унутар екипе која у серији ради на телевизији дешава нека смицалица која вуче нит епизоде. Скечеви се лепе око те приче. Ту су два комична лика који ће бити хит пролећа. Један је високи Шуња, други је мали Владан. Они су у серији моји помоћници, техничари који раде на тону. Владан увек из добрих намера нешто усере, а Шуња покушава да санира срање које је направио.
Идеја је да се прикаже колико људи лако наседају на телевизијску информацију и манипулацију. У првој епизоди, Владан, да би заштитио колегу, лансира вест како је лабуђи грип напао Балкан. Наравно, лабуђи је као и сваки грип – измишљен. Ми пратимо како људи лако падају у панику и параноју од лабудова. Наравно, ту су и наши омиљени јунаци – политичари.
У ове прве две епизоде имамо посебан третман Владе Србије. Знали смо да ће проћи много времена између снимања и емитовања, па нисмо покушавали да будемо дневно актуелни. Иначе, трудићемо се да у наставцима снимамо практично дан пре емитовања како бисмо били свежи.
Успео си да увучеш још хазардера у нови пројекат?
– Иницијална идеја је била да се тражи нова екипа. Имао сам чак идеју да радим само са натуршчицима, али сам брзо схватио да би то био превелики посао због сложености форме. Зато сам прво позвао свог друга Коју, он је откинуо на сценарио и позвао Весну. Онда сам ја рекао: „ОК, ако ћемо тако да радимо, нек буде НБА лига“ и позвао Цвију.
По инсертима приказаним новинарима чини се да сте се добро (с)нашли...
– Почели смо опрезно, школски, с читајућим пробама. Додавање лопте, да се види шта ко може. То је дало брз резултат и већ после неколико дана кренула је импровизација. Мени је нарочито важно да млађи, којима сам ја нека врста ауторитета, схвате да сам од оних који воле импровизацију. Ове две епизоде су само почетак приче, увод у оно што би требало да се деси. Већ видим огроман потенцијал екипе. Ко може да скочи, ко је брз, ко је јак у нападу, ко у одбрани…
Стари надреалисти су искључиво импровизовали?
– Сви су мислили да смо ТЛН радили само на импровизацији. То јесте суштински била тако. Али због чињенице да смо одрасли у истим условима и амбијенту, сви смо били спремни за то дубоко у свом духу. Било је довољно да се поделе улоге типа: ти си баба, ти си купац, ти продавац. И ти одмах знаш да играш бабу, без иједне написане речи.
Данас мора да постоји сценарио јер глумац не долази из исте средине. То ти је као кад гледаш Барселону, они кад играју лопте, делују као да импровизују јер су заједно ишли у школу. Овај тим је Реал. Којо је Роналдо, а ја сам Мурињо.
Што би Ајс Нигрутин рекао: „То је било пре, сада је другачије“?
– У комунизму је било довољно да савез социјалистичке омладине одлучи да телевизија мора да има хумористичку емисију, па да се то деси. И имаш све најбоље, осим хонорара. Услови су били тако добри да смо знали да играмо фудбал два сата док не уђемо у штос да снимамо. Данас је другачије, осим хонорара који је и даље катастрофалан.
Продуценти плаћају, па мора да се почне чим се дође на сет. Раније је храбар био уредник који је пуштао да кажеш шта мислиш, скривајући то од виших инстанци пре одласка у етар. Данас је храбар продуцент који је спреман да уложи лову у пројекат, чак и ако се не враћа прве године. Моја велика предност је што дајем гаранцију на двадесет година.
А како ти се чини разлика у цензорским потенцијалима политичке подобности и политичке коректности?
– То је савршено исто. Онда су били под табуом: Тито, братство и јединство и револуција. Данас су: демократија, мањинска и људска права и слободно тржиште. Онда се повреда звала „вербални деликт“. Данас се зове „говор мржње“. А једино је Шешељ за оба случаја ишао у мурију. Али за вербални деликт није лежао десет година. Данас је оштрији закон.
У првим скечевима сте се зезали и с елементима модерних патри(ј)отских табуа. Да ли си спреман на негативне реакције?
– Сви ће они на крају схватити да се ми само добро зајебавамо.
(Курир)
