Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
У Србији дуго невиђену достојанствену уздржаност, племенитост и дубокуприбраност у најтежем болу породица момака који су у САД доживелислучајну трагедију, медији попут Блица покушали су да претворе уполитички чин, призивајући дух инцидента Миладина Ковачевића. Зашто?
Иако има свега 25 година, мој даљи рођак Горан Шишарица спада међу пет људи којима највише верујем. Најмање једном, показао ми је да је дорастао најповерљивијим и најосетљивијим обавезама. Укратко, то је скроман и интелигентан младић на ког може да се рачуна. Горан је са још двојицом другара, доживео трагичан удес прошле недеље у САД.
Чим сам се чуо са сестром, Горановом мајком, изразио сам бојазан да би неко на било који начин могао да повуче паралелу са случајем Миладина Ковачевића и злоупотреби трагедију породица Јовановић, Травица и Шишарица. На жалост, моја бојазан се делимично обистинила.
У Србији дуго невиђену достојанствену уздржаност, племенитост и дубоку прибраност у најтежем болу, медији попут Блица покушали су да претворе у јефтин политички чин са лажном поентом, призивајући без повода и потребе дух инцидента Миладина Ковачевића, који ни на један начин не може бити повезан са случајном трагедијом поменута три, по свему узорна младића.
„За Миладина је било пара – држава неће да плати лечење студената страдалих у САД“, наслов је из Блица, уз опаску у поднаслову да држава неће платити ни пренос посмртних остатака погинулог Владана Јовановића. Унесрећеним породицама прошле недеље само је недостајао још и осећај изопштености и државне неправде, поврх бола који трпе због губитка једног живота и бриге за два преживела момка и трошкове њиховог лечења.
Овде се поставља питање: може ли Србија једном да не буде Станија? Два случаја немају никаквих додирних тачака. Држава је у случају Миладина Ковачевића била дужна да плати обештећење. Не због његове бахатости и насилности, већ због тога што су му у бекству из САД помогле наше дипломате. Да нису, Србија не би плаћала ништа.
Ово је врло озбиљно питање односа и одговорности медија према јавности. Медија, који су спремни и највеће трагедије да ставе у функцију дневне политике, тиража, слушаности, гледаности или посећености. Подједнако бодро као што ласцивне сцене, појаве, слике, изјаве и вести са далеких, екремовских друштвених маргина стављају испред најосетљивијих, животних друштвених питања и чињеница. Ова констатација јесте на таласу примедбе новог министра културе, који је нешто раније медије с правом питао зашто се баве естрадом, уместо озбиљним питањем избора директора установа културе?
Ово је озбиљно питање и за саме медије. Ко уређује, ко чита и пушта у штампу или програм несувисле, сензационалистичке и логички неодрживе новинарске прилоге? Ко инструментализује медије и зашто то чини на штету јавности? Ради ли то смишљено или из пуког незнања? Да ли је у случају Блица било важније пренети објективну, веродостојну информацију или неутемељеним насловом разгневити нацију?
Срећом по мог рођака, изгледа да је у његовом случају и у случају његовог преживелог друга, она боља, хумана и достојанствена, а често скривена и постиђена Србија, за сада однела превагу. Доказала је, макар на овом једном изузетку, да њени медији итекако имају коме да се обрате, само ако то буду научили да раде. Лекција може да почне од достојанствене племенитости у болу и уздржаности породица Јовановић, Травица и Шишарица.
