Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Исповест Момчила Крајишника: Мојих тринаест и по година затвора у Хагу и Белмаршу у Енглеској (1). Ко није био у затвору не зна колика је стварна цена слободе. Породица ми је пропатила више од мене
Да су међународни геометри правде у Хагу боље упознали Момчила Крајишника, његову горштачку психологију, могуће је, да га никада не би осудили на – затвор. Ова мисао намеће се при првом сусрету са Крајишником, сада слободним грађанином Републике Српске, за коју се борио од почетка рата у Босни и Херцеговини. Стиче се утисак да га је тринаест и по затворских година, и све што је током њих доживео и преживео – оснажило. Избрусило. Преиспитало. И, ојачало.
Пред нама је човек који се, упркос годинама и свему што су му наметнула затворска лета, после пресуде за злочин, не предаје ни времену. Ни изазову. Ни терету печата да је крив.
– Страшно је кад деца пате због родитеља, били они криви или невини – каже Момчило Крајишник.
– А још страшније када му ту патњу увећавају вршњаци. Мом најмлађем сину, тинејџеру, када сам приведен у Хаг, говорили су:
“Шта он хоће, његов отац Момо је у иностранству”. Иностранство је било синоним за бољи живот.
Ни та деца која су тако говорила, нису крива, то су чули у својим кућама.
Нашим, српским кућама.
– Оно што те не убије, то те учини јачим – каже нам Момчило Крајишник. – А, могу да вам кажем, да су се све туге… и све радости у мојој породици догађале, а да сам ја с тим живео, беспомоћан, да будем део тога. Родитељи су ми сахрањени, а ја их нисам испратио до вечне куће. Синови су ми се оженили, а ја сам био лишен среће да им наздравим.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Унуци су ми се рађали, а мени су слали видео-записе њихових првих корака. Па, ја у ћелији, пратим те кораке. Кад неко од њих посрне, ја притрчим монитору. Пружим руке да их подржим. Да не падну… А онда, стварност је ту. Ја сам у ћелији. Какви су то тренуци? Неописиви. Ко није био у оваквом затвору, не зна каква је цена слободе.
Пале, пре два дана. Момчило Крајишник примио је репортере “Новости” у свом дому, заправо, дому својих родитеља избеглих из Забрђа код Рајловца, после потписивања Дејтонског мировног споразума.
– “Новостима” много дугујем – казао је. – А барем могу толико да се одужим да вашој кући дам први интервју.
У сваком кутку овог дома видљиво је да се годинама овде ништа није улагало. Касније ће нам Крајишник испричати да се, све што су у међувремену могли и да приходују, потрошило на пут и за пут у Хаг. И све што је у том смислу значило да се Момчилу олакшају затворски дани и умање оптужбе за злочин који му је приписан.
– Виђамо га свако јутро, око пола осам, иде на посао у предузеће које су, с великом муком, сачувала његова деца – кажу нам Паљани. – Невероватна је његова снага с којом је дошао из затвора. Чини нам се да су челични нерви оног Крајишника, још снажнији.
Насмејао се само Момчило Крајишник на ово запажање комшија и одговорио кратко:
– Ја сам сада, само део тима. Видим да сам доста изгубио у осећају према новом духу времена. Пре неки дан, прегласали су ме у фирми. А знате ли какав је био резултат?! Пет према нула. Свеједно, ја имам и енергију и снагу да припомогнем. Понајвише у томе да докажем да су моја деца и моји унуци неправедно жигосани. Тражићу ревизију поступка у Хагу. Ако не доживим да кажу: “Није крив”, заветоваћу моје Крајишнике, до последњег, да се боре и то докажу. Да нико од њих не носи печат злочинца.
Веће судија Хашког трибунала Момчила Крајишника 27. септембра 2006. године прогласило је кривим за “прогоне, убиства, депортацију и принудно пресељење несрпског становништва током рата у Босни и Херцеговини” и осудило га на 27 година затвора. Међутим, Жалбено веће Трибунала је 17. марта 2009. године одбацило жалбу тужиоца и изрекло правоснажну одлуку од 20 година. После две трећине издржане казне, после тринаест и по година заточеништва пуштен је на слободу.
– То време нико не може да врати – каже нам Крајишник. – А време које долази биће стављено на вагу народа. Све ће то народ извагати. Његова вага је најправичнија.
У слободи отаџбине и домовине Републике Српске Момчила Крајишника је дочекало хиљаде људи. У том дочеку, у једној јединој ноћи, слегло се све. Бунт против притисака. Понос и инат. Отпор креаторима судбине српске младости, која је у дану Крајишниковог доласка, била најбројнија, пружајући подршку његовој деци: Милици, Милошу и Његошу.
– Њих троје, али и цела моја породица пропатили су више од мене – каже нам Момчило Крајишник. – Сав терет је био на њима. Они о томе не говоре. И мене је, помало, страх да их упитам. Сваки родитељ своје дете у душу познаје. Душа моје деце је у ожиљцима. Кажем себи: сада је време да их заједно лечимо. Уз њихову децу, а моје унуке. Срећан сам, има их четворо на Палама и пето у Београду. Тек сада се упознајемо.
Прича нам, потом, који су му тренуци били најтежи током тринаест и по година затвора.
– Најтежа је немоћ да се супротставиш лицемерју и наметању кривице… Најтеже је кад не можеш да докажеш да је квалификација “удружени злочиначки подухват”, заправо наметнута кривица стварања Републике Српске. Свима нама, из политичког и војног руководства је то кристално јасно… Али нити да се супротставиш, нити да докажеш… Мени као човеку који сам учествовао у стварању наше државе, када сам видео колико је унапређена и колико је свега свестан мој народ који ме је дочекао, пуно је срце.
Ипак, остала је неизбрисива горчина у личним секвенцама затворских дана Момчила Крајишника.
– У затвору сам примио вести о смрти родитеља – сећа се Момчило Крајишник. – Молио сам да ме пусте. Да се с њима опростим. Непреболна је рана сина коме ни у тим трагичним тренуцима није допуштено да их испрати до вечне куће. Нису то били макар какви родитељи. Читав живот су потрошили да скуће кућу својој деци. И заслужили су барем тај опроштај. Када су из нашег Забрђа код Рајловца морали да беже… шта су понели?
Икону Светог Стефана и ништа више. Ни фотографије. Ништа. Али нису тада слутили да је то најтежа драма њиховог живота. Она је дошла касније. Најпре док су гледали моје хапшење и депортовање у Хаг. Отац, који је био ту када сам хапшен, није издржао ни годину и по од мог одвођења. Мајку сам видео после прве пресуде. Пустили су ме на три дана.
(наставиће се)
