ТЕ далеке 1974. године, тек пунолетни момак кренуо је из Горњег Милановца у Београд. Већ тада наоружан непотребним информацијама, јер је још као клинац био књишки мољац који је гутао све што му дође под руку, у кофер је спаковао матурско одело, радозналост и огромну жељу – да упозна Милоша Црњанског и Мому Капора, посети сликарске изложбе и књижевне вечери, а да у међувремену скокне до Бољшог театра и миланске Скале.

Четири деценије касније, овог „момка” најчешће виђамо у друштву људи чији је „кофер” напуњен нешто другачијим сновима. Да постану познати. По сваку цену. Од уредника „Дуге”, „Профила”, БК телевизије и писца капиталног дела „Деца комунизма”, Миломир Марић је стигао до титуле највећег заговорника ријалитија. Док Србија препричава шта је Маца рекла Ајфонки, интелектуална јавност оптужује Марића да промовише неукус, из РЕМ-а стижу приговори о кварењу омладине, а колеге се згражавају како је могао да падне тако ниско.

„Окривљени” се по свим тачкама оптужнице изјашњава да није крив. Као дечак у бајци „Царево ново одело” који указује на чињеницу да је цар го, каже да само показује Србију каква јесте. А то, примећује, многе боли. Одлуку Регулаторног тела за електронске медије да се ријалити програми емитују након 23 часа да би се заштитили деца и малолетници, Марић тумачи као бесмислену.

– На омладину далеко вишу утичу несређени породични односи, родитељи без посла, недостатак будућности него ријалити програми. Уосталом, општепознато је да омладина у Србији излази тек после поноћи, па су овом одлуком ускраћени пензионери и људи који морају рано да устану за посао. „Парови” су били последња сиротињска забава, хумористичка емисија која је покушала да врати унесрећеној Србији осмех на лице – прича Марић.

 

* Погађају ли вас критике да промовишете старлете?

– Хтео сам да учиним нешто за ојађени народ. Зашто да се старлете друже само са високим политичким функционерима и најбогатијим српским тајкунима? Нека их и сиротиња види јер су оне метафора данашње Србије. Какву штету оне могу да нанесу? Од њих више сазнам шта се дешава у Србији него од вајних политичких аналитичара који те политичаре са којима оне проводе свако вече могу само на телевизији да виде и да добијају поруке од неког трећег секретара о томе шта да говоре и мисле.

* Јесте ли нешто научили од старлета?

– Много. Оне су жене пуне животног искуства које боље разумеју лажни сјај данашње Србије од било ког филозофа.

* Има ли сличности између „Парова” и Србије?

– То је главни проблем. Желео сам да Србију представим у правом огледалу, али многима се та слика није свидела. И онда су схватили да је једино решење, не да променимо Србију и систем вредности, него да разбијемо огледало. Неки су мислили да су „Парови” моја екстраваганција, а заправо, то је највећа друштвена критика која је могућа у данашњим медијима. Кроз метафоре и жртве транзиције, људе који су дотакли дно живота, хтео сам да покажем данашњу Србију. Као што сте у црном таласу имали филмове са натуршчицима, тако су и ови људи натуршчици у саги о нашем добу.

* Кад ћемо гледати неки други филм?

– Планирамо да „Парове” емитујемо пет-шест година док се не промени укус у Србији. Ја бих волео да је тај укус другачији, али пиплметри су тако распоређени да ниједна културна и паметна емисија не може да оствари добар рејтинг. Само ова врста програма може да оствари енормну гледаност. Нема шта нисмо пробали да емитујемо, али сви моји омиљени филмови су доживели бродолом, и Фелини и Жика Павловић и Макавејев. Мој живот је различит од живота данашње генерације, имао сам другачије васпитање, али они за боље не знају. Пропаст у Србији траје већ 30 година.

* Како да се заустави?

– Ми сваке године очекујемо нешто боље, а деси се горе. Показало се да је Србија неисцрпан рудник од горег на горе, али држи нас нада да ће нешто да се промени. Нико Србију не може да препороди осим нас самих, ни стране инвестиције, ни ММФ, ни Светска банка. Треба да променимо систем вредности, културни образац, радне навике. Србија се више пута дизала из пепела, надам се да је то поново могуће. Ако то не уради ова генерација, нека друга ће.

* Шта желите Србији за Нову годину?

– Свако добро, као и протеклих деценија.

* А себи?

– Да ме забораве и да ме се више нико не сећа. Да ме оставе на миру да се бавим неким другим послом који мене забавља. Мислио сам да, ако политичари унесрећују народ, ја могу макар да га засмејем. Али, дајем оставку на ту функцију. Убудуће ћу забављати само себе и своје ближње, а Србију нека забавља ко хоће. Желим да се вратим оном што сам највише волео, а то је писање и паметније ствари. Али поносан сам што сам и у глупости ненадмашан.