Љубодраг Симоновић – Дуци (Врњачка Бања, 1. јануара 1949) је бивши југословенски и српски кошаркаш, а данас књижевник и теоретичар завере. Као кошаркаш важио је за једног од најбољих играча не само у Европи него и читавом свету. Данас као доктор филозофије важи као веома критички настројеном ка капитализму и савременом олипмизму.

Своју каријеру почео је у краљевачкој Слози, а првотимац је постао већ са тринаест година. Само четири године након тога заиграо је и за државни тим. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. године и у том периоду освојио је две титуле и три национална Купа. У сезони 1973/1974 у Купу Купова био је најбољи стрелац тима са 21,2 поена по утакмици. Био је члан легендарне генерације заједно са Драганом Капичићем и Зораном Славнићем.

Након Звезде наступао је у Немачкој и био фантастичан, током целе сезоне убацивао је преко 40 поена. Када би то гледали из данашње перспективе, са тројкама, његов просек поена би био преко 50. Нажалост, такав играч и човек је имао великих проблема све док није добио националну пензију: морао је да се бави кошарком и у зрелим годинама, играо је у Старој Пазови. Веома хладна хала и лоши услови утицали су на пуцање једног од капилара на плућима, а стално крварење дефинитивно га је одвојило од паркета.

Највеће признање Симоновић је добио 1970. године, када је са репрезентацијом Југославије постао светски првак, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.

Објављене књиге

„Побуна робота”, 1981.
„Спорт-Капитализам-Деструкција”, 1995.
„Филозофски аспекти модерног олимпизима”, 2001.
„Олимпијска подвала”, 2007.
„Нови свет је могућ”, 2007.
„Устај радниче!”, 2011.
„Последња револуција”, 2013.

Још једна ствар је обележила његову каријеру: искључење из реперезентације на Олимпијади у Минхену 1972. године. Порторико је победио Југославију, али је на допинг контроли утврђено да су два играча из Порторика користила недозвољене супстанце. После утакмице цео тим Југославије је одлучио да не настави такмичење уколико се то не регулише. Утакмица је регистрована као да се ништа није десило. Ипак, стигло је наређење из државе да се на напуштање Олимпијаде ни не помишља. Једини играч који је остао доследан претходним ставовима и договору био је Симоновић и то га је коштало места у тиму.

Управо му је борба за правду била не само играчка, већ и карактерна црта свих ових година. Један је од првих играча (можда и једини) који је отворено причао и негодовао о учењу тренера подлим триковима и ниским ударцима. Противио се било ком средству које није у духу спорта и фер-плеја (дрога, допинг, алкохол, ударање или вређање противника…)

Оно што је сада непојмљиво многима који прате спорт је то да је Дуци Симоновић поред врхунске спортске каријере бележио успех и у школској клупи. Постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а касније је постао и аутор многих књига.

Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада).

Љубодраг Симоновић је сарадник и почасни члан политичке организације Комунисти Србије вршио је унеколико наврата научне анализе комунизма и дела Карла Маркса и других водећих комуниста у свету. У својим политичким ставовима залаже се за такозвани национални комунизам који је политички покрет који комбинује елементе национализма и комунизам. Често се изјашњава као антикапиталиста, идеолошке симпатија има према одређеним формама комунизма и социјализма. Познат је по томе да брани историјске форме комунизма иако у садашњим условима не жели у потпуности да прихвати поновно креирање оваквог система.

Ожењен је Милицом Арежина, професорком, са којом има ћерку и сина и има још једног сина из претходног брака са Светланом.

И када се са „Моком Славнићем” није слагао по неким животним ставовима у кошарци, на терену су били „страшан тандем“.

На очигледне неправедне судијске одлуке увек је бурно реаговао. Једно време је играо са стиснутом цуцлом у устима како би „ћутао” када судије намерно погрешно суде и то се дуго времена препричавало као „урбана легенда“.

Када је седамдесетих година Југопластика из Сплита била готово непобедива и првак Југославије од Звезде су најчешће губили јер су „Мока” и „Дуци” били нерешива енигма за њих (За сезону 1974/75. је Звезда освојила Куп).

(Moja TV)