Pročitaj mi članak

KORONA U SRBIJI Mučenje u očajnim uslovima „Neka umrem, ne mogu više“

0

"Rekli su mu da sačekam i da ću čekati bar četiri sata. Ovaj put sam bila spremna. Izvadila sam kamper stolicu iz gepeka i smestila muža, koji već 10 dana ima temperaturu uglavnom preko 39! Oko nas su se tiskali ljudi. Mnogo ljudi! Preko stotinu. Opet, mahom mladi. Sedim na hoklici koju sam takođe ponela od kuće. Gospodin ispred mene plače. Ne može da stoji u redu. Pozitivan je, a nedavno je transplantiran. Ima i diskus. Dajem mu svoju hoklicu, gleda me - ne veruje. Sklanjam se u hlad. Stiže sanitet iz ČaČka. Sestra iz saniteta drhti od vrućine. Klima zabranjena. Nudim joj flašicu hadne vode. Teška srca me odbija. Ne sme , kaže, da skine skafander narednih 8 sati. Zato ne pije ništa. I ne jede. Niko nije nervozan. Svi su tupi i bez reakcije. Sve sporo odmiče. Nema dovoljno medicinara. Na svaka dva sata prozovu nekoliko ljudi i nestanu."

Овако, из призме супруге позитивног на корону, изгледају обе стране медаље зване коронавирус. С једне стране су пацијенти који чекају по десетак дана на тестирање, а онда и на резултате, а за то време температура од преко 39 степени постаје опште место. А с друге – лекари. Немоћни, али се труде. Нема места за „не“.

Након седам сати чекања, прозвали су њеног супруга.

– Негде око 21х прозивају мог мужа. Некако одлази до амбуланте. Излази озарен! Добио је упут за болницу у Земуну. И тест на Цовид. Позитиван. Нема снаге, каже – да ми буде боље или да умрем, не могу више! Ћутим. Срце ми у петама. Возим према Земуну.Излазим из кола са упутом. Сударам се са колицима на којима возе преминулог! Стискам срце у шаку – наводи она на твитеру

Као у земунској болници није било места, сестра Их је послала на неурологији, где такође није било места, па су на крају успели да га сместе на једно од два преостала места на геријатирји, на којој су се уверили да се од короне плаше и лекари.

– Са нама санитет чека и доктор анестезиолог са једне чувене приватне клинике. Породица му позитивна, једини он се разболео. Каже, не знамо ништа о вирусу, пола клинике нам је заражено! Уплашен је више од нас. Зна колико не знају – истиче.

Она додаје да је особље јако смирено.

– Сви су јако љубазни, нико не подизе глас. Возач им помаже да уђу. Сестра мери температуру, 39,7. Сатуација кисеоника добра – 97. Хоћете да возите за нама, пита возач. Нећу, знам где је геријатрија.Ту је, давних година, умро мужевљев деда. Оде санитет, ја се поред капије распадам… Не знам како сам довезла кола, али сам их довезла. Температура је и јутрос била висока, вечерас је нешто низа. Хлорокин, комбинација антибиотика,новалгетол, витамини, пробиотик и ко зна шта све још. У изолацији сам и даље, 11 дана сам свакодневно изложена вирусу – закључила је она.

Ова прича је једна у мору оних које, ипак, лекаре и пацијенте стављају с једне стране медаље, а надлежне и оне од чијих одлука зависе животи хиљада, па и милиона људи, с друге.

Тренутно води вирус.