(Нада Радушки)

Сажетак: Територијални размештај становништва према националности значајан је аспект демографског развитка условљен првенствено етнички диференцираним природним прираштајем и миграционим салдом, али и бројним другим факторима.

Због специфичне просторне дистрибуције, етничке доминације бројчано релевантних националних мањина и изражене концентрације у пограничним деловима земље, питање њиховог статуса и територијално-политичког организовања даје посебну тежину и значај мањинском питању. У раду се анализира и национали састав становништво Србије (без Косова и Метохије) према најновијем попису из 2011. године*, са посебним освртом на квантитативне и квалитативне етнодемографске промене које су се десиле у последњем међупописном раздобљу (2002-2011).

Дат је преглед по територијалним целинама (Србија-север и Србија-југ), регионима (Београдски регион, регион Војводине, регион Шумадије и Западне Србије и регион Јужне и Источне Србије), а у оквиру њих по областима и општинама. Истакнут је значај фактора који детерминишу и мењају етничку слику појединих подручја, као и популациону динамику припадника националних мањина.

Савремени етнопросторни размештај становништва Србије формирао се у дугом историјском периоду деловањем многобројних чинилаца који су детерминисали свеукупни друштвено-историјски, демографски, економски, социјални и културно-цивилизацијски развој балканског геопростора. Током бурне историје, због интензивних пресељавања становништва мењао се етнички састав и територијални размештај, али је истовремено текао и процес формирања појединих народа и етничких група. Тако, “почевши од краја 14. века па кроз турско време до наших дана, миграционе струје испремештале су готово сво становништво, при чему су се истовремено одвијали и многи етнички и етнобиолошки процеси који су битно изменили етничку слику балканских земаља“ (Цвијић, 1966:76).

Србија је због специфичног географског положаја, историјског наслеђа, политичких околности, демографског развитка и сталних миграција становништва, вишенационална и мултикултурална држава у којој живе бројне националне мањине изразито диференциране по бројности, просторном размештају, друштвеној кохезивности, политичкој организованости, националној еманципацији, етничким, демографским и другим особеностима. То потврђује и последњи попис који је спроведен 2011. године са циљем утврђивања броја и просторног размештаја становништва, као и етничких, економских, образовних, брачних, миграционих, фертилитетних и других социо-демографских карактеристика, што све чини  основу за доношење мера популационе, миграционе, мањинске, образовне и других бројних политика и стратегија, као и за израду пројекција становништва Србије.[1]

НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ЕТНИЧКОМ САСТАВУ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ

Попис становништва Србије 2011. године несумњиво представља огледало друштвено-политичке климе у земљи, спроведен је у условима геополитичких промена, економске кризе, политизације и бојкота пописа од стране припадника албанске националности, процеса укључивања Србије у европске интеграционе токове, као и нерешеног питања Косова и Метохије, што се све значајно рефлектовало на етнодемографски развитак земље и коначне пописне резултате.  

Подаци о националној припадности становништва увек су изазивали велико интересовање, не само научне и политичке, већ и шире друштвене јавности. Према последњем попису у Србији (без Косова и Метохије) регистровано је укупно 7,2 милиона становника и у односу на претходни попис (2002) број становника смањен је за 311,1 хиљада услед негативног природног прираштаја, емиграција, као и непотпуног обухвата становништва, односно бојкота албанске националне мањине у три општине на југу Србије.

Са аспекта етницитета, подаци показују да је Србија мултиетничка и мултиконфесионална држава у којој поред Срба, живе многобројне етничке заједнице различите у погледу историјског, социо-културног и демографског развитка, религије и  језика. Срби као већински народ броје 6,0 милиона (83,3%), затим следе Мађари (253,9 хиљада или 3,5%), Роми (147,6 хиљада или 2,1%) и  Бошњаци (145,3 хиљада или 2,0%), док остале националности партиципирају са испод 1%, као што су Хрвати (57,9 хиљада или 0,8%), Словаци (52,8 хиљада или 0,7%), Црногорци (38,5 хиљада или 0,5%), Власи (35,3 хиљада или 0,5%) и други. У „остале националности“ сврстане су етничке заједнице са мање од две хиљаде припадника (Египћани, Ашкалије, Чеси, Јевреји и др.) којих има укупно 17, 6 хиљада (0,2%). Број лица која су искористила своје Уставом загарантовано право и нису желела да се национално декларишу износи чак 160,3 хиљада (2,2%).

Такође, значајан је и број лица (30,7 хиљада или 0,4%) који се  изјаснио у смислу регионалне припадности (на пример, Војвођанин, Шумадинац, Ваљевац, Београђанин и слично) (табела 1).

Етничка структура становништва Србије по великим административно територијалним целинама[2] показује да је северна Србија знатно хетерогенија (2,8 милиона или 77,8% су Срби) од јужне Србије (3,2 милиона или 88,8% чине Срби). У оквиру прве територијалне целине налазе се, у етничком смислу два дијаметрално супротна региона. Београдски регион је хомоген јер Срби броје 1,5 милиона (90,7 %), док све остале националности појединачно са испод 0,5% (осим Рома 1,7% и Црногораца 0,6%).

Регион Војводине је изразито етнички шаролик, представља прави мозаик различитих народа, религија, језика и култура, што потврђује и податак да од укупно 1,9 милиона становника, Срби чине две трећине становништва (66,8%), док чак десет националних мањина партиципира са преко 0,5%. Мађари су по бројности најрелевантнија мањина у Војводини (13,0%), а затим  Словаци (2,6%), Хрвати (2,4%), Роми (2,2%), Румуни (1,3%) и Црногорци (1,2%), док све остале етничке заједнице појединачно учествују са мање од 1%. У Војводини је убедљиво и највише лица која нису желела да се национално декларишу (4,2%).

Са друге стране, јужна Србија која је национално хомогенија, обухвата два региона различита у погледу врсте и степена разуђености етничке структуре. Наиме, регион Шумадије и Западне Србије одликује бимодална етничка структура будући да Срби (88,6%) заједно са Бошњацима/Муслиманима (7,7%) чине чак 96,3 % укупне популације овог региона, док остали учествују са маргиналним уделима. Регион Јужне и Источне Србије карактерише разуђенија етничка структура где је поред Срба (89,1%) настањен већи број националних мањина са значајнијим уделима, као што су Роми (3,7%), Власи (2,1%), Бугари (1,0%), Македонци (0,2%) и други.

У протеклом периоду дошло је до промена у етничкој структури Србије,  територијалној дистрибуцији, густини и концентрацији становништва, проузрокованих  демографским факторима који се манифестују, пре свега, у диференцираном развоју припадника појединих етничких заједница како у погледу природног обнављања, тако и по обиму и правцима миграција.

Међутим, у већој или мањој мери деловали су и недемографски фактори, као што су пре свега промене приликом декларисања о националној  припадности, [3] затим различита методолошка решења приликом пописа, буђење националне свести код појединих националности, анационално изјашњавање код других, мешовити бракови, асимилациони и интеграциони процеси, као и неке ванредне или специфичне друштвено-политичке околности. Као резултат поменутих чинилаца, али првенствено етнички диференцираног природног прираштаја, током времена поједине националности  повећавале су свој број и удео, док су друге имале стагнирајуће или негативне трендове у популационој динамици што је утицало на промене у етничкој  структури становништва.

У последњем међупописном раздобљу (2002-2011) дошло је до апсолутног смањења броја припадника већинске националности (са 6,2 на 6,0 милиона, или за 3,6%) услед негативног природног прираштаја који је последица већег морталитета од наталитета због старе старосне структуре (просечна старост Срба износи 42,6 година), док је пораст њиховог удела (са 82,9% на 83,3%) последица ниже стопе стопе раста код осталих националности. Редослед три бројчано најрелевантније националне мањине у Србији се променио у односу на 2002. годину ( Мађари, Бошњаци, Роми ), па су у 2011. години после Мађара и Рома, на трећем месту Бошњаци.

Важно је истаћи да су у протеклом периоду за готово све националности карактеристични неповољни трендови у популационом развитку који су проузроковали опадање њиховог броја и удела у укупној популацији Србије, изузев код Рома, Бошњака, Муслимана и неких бројчано мањих етничких скупина (Горанци, Немци, Руси..) које су забележиле повећање.

Роми су имали пораст за преко једне трећине (индекс раста 136,4) јер их одликују високе стопе наталитета, а ниске стопе  морталитета због младе старосне структуре (просечна старост је 28,3 године), па је позитивни прираштај главна компонента њиховог повећања. Међутим, сталне промене етничке припадности приликом изјашњавања имале су кључну улогу у демографској динамици, а основни разлог за мимикријске реакције Рома треба тражити у често  присутној дискриминацији према њима, што је имало за последицу вољну асимилацију у већинску или неку другу националност, губљење или прикривање свог етничког идентитета (Радушки, 2004).

Поред припадника ромске националне мањине и Бошњаци су имали повећање бројности (са 136,1 хиљада на 145,3 хиљада или са 1,8% на 2,0%) што је резултат ниског морталитета јер су млада популација (просечна старост износи 33,5 година) и релативно високих стопа наталитета. У протеклом периоду демографска динамика и стабилност при националном опредељивању била је слична и код Муслимана, па бележе апсолутни пораст за 2,8 хиљада (са 19,5 хиљада на 22,3 хиљада), док је удео остао готово непромењен (0,3%).[4]

Истовремено, све остале националности, као што је већ истакнуто, бележе смањење, а убедљиво највеће Југословени јер је њихово декларисање о националној припадности у великој мери условљено актуелним тренутком и местом, друштвено-политичким приликама у време спровођења пописа. Југословени немају посебно етничко порекло, чине их претежно припадници српске, али и других националности, лица из мешовитих бракова,а заједничка одредница им је идентификација са државом у којој живе.[5] Њихов број се смањио за  преко три пута (са 80,7 хиљада на 23,3 хиљада или са 1,1% на 0,3%), при чему су и у претходном међупописном раздобљу имали велико смањење(за чак 70%).  

После Југословена највеће смањење бројности имају Црногораци првенствено услед промене етничке припадности узроковане политичким разлозима, па је њихов број и удео готово преполовљен (са 69,0 хиљада на 38,5 хиљада или са 0,9% на 0,5%, индекс раста само 55,8).

Хрвати су у периоду 2002-2011, имали смањење бројности за 18% услед негативног прираштаја, интензивног процеса демографског старења (просечна старост износи 51 годину), као и негативног миграционог салда, па је њихов број и удео опао (са 70,6 хиљада на 57,9 хиљада односно са 0,9% на 0,8%).

Популациона динамика Словака је стабилна са благим трендом опадања (са 59,0 хиљада на 52,8 хиљада и удела са 0,8% на 0,7%) услед одмаклог процеса старења становништва (просечна старост је 44,3 године) и негативног природног прираштаја, као основне одлике демографског развоја.

Мађари, бројчано највећа национална мањина у Србији, бележе апсолутно смањење за 39, 4 хиљада или 13,4% (са 293,3 хиљада на 253,9 хиљада), као и удела (са 3,9% на 3,5%). Разлози су висок морталитет, низак наталитет  и последично негативни прираштај, као и исељавање. Карактерише их одмакли процес демографског старења становништва (просечна старост износи 45 година).

Број припадника бугарске националне мањине се, такође, у претходном раздобљу непрестано смањивао (са 20,5 хиљада на 18,5 хиљада, док је удео остао непромењен) што се може објаснити негативни прираштајем, интензивним старењем (просечна старост износи чак преко 50 година), падом наталитета, етничком мимикријом (чешћим изјашњавањем као Југословени), мешовитим браковима и миграцијама.

Власи су забележили несумњиво највеће промене у популационом кретању. За разлику од претходног међупописног раздобља (1991-2002), када су захваљујући искључиво промени националне припадности, односно деклрасању за свој етнос,  забележили повећање за готово три пута (са 15 хиљада на чак 40 хиљада), у наредном периоду (2002-2011) на њихову демографску динамику национално изјашњавање имало је  мањег значаја, а пресудни су били неповољни трендови у природном кретању становништва. Високе стопе негативног прираштаја услед интензивног просеса демографског старења (Власи спадају у најстарије популације у Србији са просечном старошћу преко 50 година) чини кључни фактор опадања њихове бројности (са 40,1 хиљада на 35,3 хиљада) и удела (са 0,53% на 0,49%).[6]

На крају, треба споменути и значајно повећање броја недекларисаних лица (за чак 53 хиљаде), као и оних која су се изјаснили у смислу регионалне припадности (за 19,3 хиљада) што је индикатор актуелних прилика у земљи и ставова грађана према националном опредељивању.                    

Генерално, може се рећи да су измене у националном саставу становништва Србије биле мање изражене него у претходном међупописном периоду. Смањен је број становника због дугогодишњих негативних тенденција у природном обнављању становништва, интензивираних емиграционих токова, док је тренд етничке хомогенизације настављен, мада знатно мањег интензитета него у периоду 1991-2002, када је био проузрокован огромним, присилним (избеглице) и добровољним миграцијама становништва (Радушки, 2006). Оправдано се претпоставља да промене у етничкој структури нису завршене, као ни процеси који их условљавају, али какве ће бити у будућности тешко је предвидети, пре свега због отворених питања у вези смера и обима унутрашњих и спољних миграција, стабилности етничког опредељења појединих националности, али и у зависности од опште друштвене климе у земљи. 

 

---

(НСПМ)

Oznake: Nada Raduški, nacionalne manjine, popis stanovništva, Srbi, Srbija