У прилог историји двадесетог века Шта је кубански лидер и један од највећих државника у другој половини двадестог века поручио председнику СР Југославије, Слободану Милошевићу током бруталне НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999.године. Из дневника вође .кубанске револуције Фидела Кастра.

НЕЛЕГАЛНИ РАТОВИ ИМПЕРИЈЕ

Када је почео рат Сједињених Држава и њених савезника из НАТОа на Косову, Куба је одмах дефинисала свој став на првој страни листа «Гранма», од 26. марта 1999 г. То је учинила путем Декларације свог Министарства спољних послова под насловом «Куба позива на окончање неправедне агресије НАТОа на Југославију». Узимам суштинске одломке из те Декларације: «После низа болних и веома изманипулсаних политичких догађаја, продужених оружаних сукоба и сложених и скоро непрозирних преговора у вези питања Косова, НАТО је најзад започео свој најављени и брутални ваздушни напад на Савезну Републику Југославију, чији су се народи најхрабрије у Европи борили против нацистичких хорди у Другом светском рату.

«Ова акција, смишљена као – кажњавање југословенске владе – се врши изван Савета безбедности ОУН. […] «Рат који је започео НАТО оживљава оправдани страх човечанства од стварања увредљивог једнополаризма, којим управља једна ратничка империја, која је саму себе прогласила светским полицајцем и која је способна да повуче у најнепромишљеније акције своје политичке и војне савезнике, слично ономе што се догодило почетком прве половине овог века са стварањем ратних блокова који су Европу прекрили разарањем, смрћу и бедом, делећи је и слабећи, док су САД јачале своју економску, политичку и војну моћ.

«Треба се запитати да ли ће употреба и злоупотреба силе решити проблеме света и одбранити људска права недужних људи који данас умиру под ракетама и бомбама које падају на једну малу земљу те углађене и цивилизоване Европе. «Министарство спољних послова Републике Кубе енергично осуђује ову агресију НАТОа на Југославију, предвођену Сједињеним Државама. […] «Смешна претензија да се решења наметну силом је неспојива са читавим цивилизованим расуђивањем и основним принципима међународног права. […]

Ако се настави тим путем, последице би могле бити непредвидљиве за Европу и за читаво човечанство.» Поводом ових догађаја, дан раније сам, преко југословенског амбасадора у Хавани и нашег амбасадора у Београду, послао једну поруку господину Милошевићу. «Молим вас да председнику Милошевићу саопштите следеће: «После пажљиве анализе свега што се догађа и порекла садашњег опасног сукоба, наш став је да се чини велики злочин против српског народа и, уједно, једна огромна грешка агресора, коју неће моћи да се одбрани, ако је српски народ, као у својој херојској борби против нацистичких хорди, способан да издржи. «Ако не престану тако брутални и неправедни напади у самом срцу Европе, реакција света ће бити још већа и много бржа од оне коју је произвео рат у Вјетнаму.

«Као ни у једној другој прилици у последње време, моћне снаге и светски интереси су свесни да такво понашање у међународним односима не може да се настави. «Иако немамо личне везе, много сам размишљао о проблемима данашњег света и мислим да имам осећај за историју и појам о тактици и стратегији у борби једне мале земље са великом суперсилом и осећам дубоку мржњу према неправди, због чега се усуђујем да вам пренесем једну идеју у три речи: «Издржите,издржите,издржите. «25. март 1999 г.»

 

Фидел Кастро Рус 1. октобар 2007 г.

САУЧЕСНИЧКО ЋУТАЊЕ Свет не може себи да дозволи луксуз да драма НАТОовог рата против Југославије буде заборављена ћутањем оних који су били важни актери и саучесници тог бруталног геноцида. На Клинтоновом састанку са Аснаром у Белој кући, 13. априла 1999 г., где је донета одлука да се интензивира бомбардовање и Аснару пало на памет да се нападне телевизија, радио и друге тачке, што би стајало живота бројне недужне цивиле, били су председник Клинтон, Саветник за националну безбедност, Сенди Бергер, Државни секретар, Мадлен Олбрајт и други блиски сарадници Председника, међу којима и онај који је од Бергера добио наређење да не води записник када се говори о Куби. Можда ће у изјавама за штампу или у некој књизи мемоара, неки од њих посебно писати о тој авантуру, али не у контексту стварне опасности и прљавих ратова према којима САД воде човечанство.

Постоје тајна документа која ће бити објављена кроз 200 година као историјски легат неког Председника, када, како смо кренули, неће бити више ни јавности ни читалаца. Од тада је прошло мање од 10 година. У Европи и на другим странама постоји много саучесника који ћуте. После треће поруке Милошевићу, Кубу је посетио Министар транспорта Италије, кога сам примио 30. марта 1999 г. и са којим сам директно дотакао питање рата против Југославије.

У наставку је оно што сам му рекао, према забелешкама са нашег разговора у присуству особља моје канцеларије и оног из Министарства спољних односа. «Почео сам питајући га због чега су напали Србију. Како ће наћи решење. Да је по мом мишљењу то била велика грешка и да ће их одвести у слепу улицу, ако се Срби одупру. Какве потребе је имала Европа да растура Југославију, која је била спровела многе реформе и која, стриктно говорећи, после окончања Хладног рата, није могла бити оквалификована као комунистичка држава, и још мање као непријатељ Европе?

Да је Европа, да би задовољила захтев немачке владе, покренула и подржала одвајање Хрватске, где је у ствари, током ИИ Светског рата нацистичка Немачка организовале страшне групе четника који су починили безброј злочина и масакара против Срба и ослободилачког покрета предвођеног Титом. «Због овог удовољавања и недостатка политичког предвиђања, усред еуфорије у данима кризе социјалистичког блока и СССРа, Европа је растурила Југославију, што је довело до крвавих епизода, а посебно до дугог и крвавог рата у Босни и најзад до садашњег рата НАТОа против Србије, као што је дошло и до одвајања Македоније, што је значило ампутацију највећег дела Федеративне Републике Југославије.

Тако су остали само Србија, Црна Гора и Косово. «Као што је познато, становништво Косова албанског порекла током деценија није престајало да расте док није постало велика већина и да су за Титовог живота, доста пре смрти, многе српске породице напустиле Косово у потрази за сигурношћу, пред бројним насилним делима која су екстремистичке групе са Косово чиниле против њих. У то време је против Срба који су живели на Косову спровођено оно што се данас оцењује као етничко чишћење. «Непотребно и крваво раздвајање Југославије подстакло је и развило латентне конфликте између већине албанског порекла и српске мањине са Косова, који су у основи актуелног проблема. «Српски народ чини основно језгро онога што је остало од бивше Југославије.

То је један борбен и храбар народ који је био изузетно понижен. Био сам убеђен да би Србија прихватила једно часно и мирно решење проблема Косова на основу широке аутономије. «Умерене грипе са Косова, делујући паметно и конструктивно, подржавале су то решење будући да је присуство велике већине становника албанског порекла чинила могућом настанак, мирним путем, једне независне државе, пре или касније. Европа одлично зна да екстремистичке групе са Косова нису желеле то решење; захтевале су непосредну независност у ради тога су желеле интервенцију снага НАТОа. «Неправедно је пребацити сву одговорност на Србију.

Србије није напала ни једну суверену земљу. У суштини се успротивила војном присуству страних трупа на својој територији. Током више месеци, посебно последњих недеља, стално су јој претили. Од ње се тражила безусловна предаја. Ниједна земља се не може третирати на такав начин, а још мање народ који се у време окупиране Европе са највише хероизма борио против нациста и има велико искуство у партизанском ратовању. «Ако Срби издрже – а убеђен сам да ће издржати – НАТОу неће преостати друга алтернатива осим геноцида, али геноцида који не би успео из два разлога: «Прво: не би могли да поразе српски народ ако примени сво своје искуство и своју доктрину из партизанске борбе. «Друго: Јавно мњење самих земаља НАТОа не би то дозволило. «Не ради се о оклопним дивизијама, невидљивим бомбардерима, Томахавк и крстарећим ракетама или било ком другом оружју које се назива интелигентним.

Морала би се лансирати по једна ракета или бомба на сваког човека способног да носи пушку, базуку или мобилно противваздушно оружје. Сва сила НАТОа у том случају би била излишна. Постоје ратови галаксија и ратови на земљи. Упркос свом технолошком напретку, појединачни борац би имао главну улогу у тој врсти борбе. «Осим Косова, један још много већи проблем настаје на штету интереса Европе и света.

Русија је страшно понижена. НАТО је напредовао већ до граница онога што је био СССР. Обећава да ће укључити друге државе бившег социјалистичког блока, па чак и балтичке земље које су биле део Совјетског Савеза. Руси имају сво право да мисле да се не би зауставили до зидина Кремља. «Руси су Словени, исто као и Срби и то осећање је веома снажно међу тим народима. Напади на Србију представљају за њих огромно понижење и изазвали су, више од било ког другог догађаја, дубока и оправдана осећања несигурности не само код њих, него и код других земаља, као што су Индија и Кина, које ће логично настојати да се прикључе Русији ради гарантовања своје безбедности.

Не верујем да Руси неће учинити све што буде било потребно да сачувају способност одговора као једину гаранцију пред оним што се догађа. «Ни Европа, нити свет, са својим садашњим исцрпљујућим економским проблемима неће добити апсолутно ништа таквим смером догађаја. «Пре неколико дана, у зору 26. марта, пошто се изненада враћао из Колумбије за Русију, слетео је на аеродром у Хавани, председник државне ДУМЕ, Руске Федерације, Генадиј Сељезнов.

На моју сопствену иницијативу дотакао само ове проблеме. Рекао сам му да не би било никаквог могућег војног решења, да би без сумње сваки напор да се војно помогне Србији неизбежно водио до општег рата, због чега су једина средства којима данас располажу за то, конвенционална; да је битка политичког, а не војног карактера. «Сам Сељезнов је јавно известио о овој тачци гледишта коју сам му саопштио. «Како Европа, тако и свет имају дужност да траже то решење које је, иако тешко и сложено, савршено могуће. Да су, уместо што су се потпуно посветили претњама Србији страшним бомбардовањем, притисли екстремисте са Косова, могло би се наћи то решење. Само НАТО може да заустави екстремисте са Косова ако то учини искрено и категорично. Не ради се о употреби оружја ради тога, већ о томе да их упозори на такав начин да им не остане ни најмања сумња у то да не рачунају на његову подршку.

Несумњиво је да бомбе које се од пре недељу дана бацају на Србију неће никад допринети том напору одвраћања. «С друге стране, сматрам великом грешком политике коју следе како САД, тако и Европе, да држе Русију на ивици провалије на економском пољу, настојећи да јој наметну немогуће формуле Међународног монетарног фонда. «Запад не говори о 300 милијарди долара који су украдени у Русији и пребачени у Португал, Шпанију, Француску, Италију, Аустрију и друге земље. Петнаест пута више од бедне суме од 20 милијарди о којима се већ месецима дискутује као зајму ММФа.

У тој немилосрдној пљачки руских богатстава, Запад није ослобођен кривице због метода и модела економске политике коју је препоручио и наметнуо Русији. «Интерна експлозија у Русији би била катастрофална. Томе се додаје већ поменуто напредовање НАТОа, пројекат сторнирања Споразума о стратешкој антиракетној заштити и сада невероватно понижење нападом који су предузеле моћне снаге НАТОа против једне мале земље као што је Србија. «Да сам био против свих врста геноцида или убијања, одакле год да долазе, и да све националности и вере треба да буду уважаване, без икаквог изузетка, уз поштовање њиховог права на живот, културу и мир. «Ако сам узео слободу да ово објасним то је зато што мислим на дужност да упозорим на ове опасности и потребу да се оне реше. Њихово изношење апсолутно никоме не штети, а уместо тога може да буде корисно свима.

Поновио сам моје убеђење да ће Срби издржати и да, иако не би било ни мало лако преговарати са једном земљом на коју је бачено на хиљаде бомби и чијој је части, достојанству и привреди задат тежак ударац, по мом мишљењу је могуће једно мирољубиво решење. «НАТОу практично не остаје више војних циљева за удар, можда само концентрисане или трупе у покрету, а ништа на свету није лакше него разбацати их да би се започела друга врста рата, без могућности да се униште ваздушним ударима. «Европа зна да би копнена борба била веома скупа у људским животима, а осим тога и бескорисна.

Да ако Срби примене сопствену концепцију коју би смо и ми променили у нашој земљи у случају инвазије САД, у чему су већ показали изузетно искуство, рат који је започео НАТО би био бескористан и одбојан, предодређен на универзалну осуду геноцида у самом срцу Европе.» Данас је један славан патриотски дан, дан када је Карлос Мануел де Сеспедес започео рат за независност против шпанске метрополе. На његовом примеру су се инспирисале касније генерације Кубанаца. Лекција коју нам је дао је дужност да се мисли и бори против опасности које данас угрожавају људску врсту.

Фидел Кастро Рус 10. октобар 2007 г. МИЛОШЕВИЋЕВ ОДГОВОР

У размишљању од понедељка, 1. октобра, сам вам говорио о поруци коју сам послао Милошевићу, 25. марта 1999 г. 30. марта сам од Милошевића добио следеће речи: «Многопоштовани господине Председниче: «Са пажњом и искреном захвалношћу сам примио вашу поруку од 25. марта 1999 г. Захваљујем на вашим снажним речима подршке и подстицаја Југославији, као и на осуди агресије НАТОа коју је изразила Куба и њени представници, посебно у форумима Уједињених Нација. Савезна Република Југославија (СРЈ) је изложена највећој на свету агресији Сједињених Држава и НАТОа, од времена Хитлерових напада. Почињен је злочин не само против Савезне Републике Југославије, као једне мирољубиве, суверене и независне државе, него и напад на све оно што има вредност у свету на прагу XXИ века: систем Уједињених Нација, Покрет несврстаних земаља, основе законског поретка, људска права и на цивилизацију уопште.

Поносан сам да могу да вам саопштим да је агресија само ујединила и ојачала одлуку народа Југославије да се одупре и бране слободу, суверенитет и територијални интегритет. Наше оружане снаге и народ су одлучни и спремни да изврше свој задатак. Због тога је за нас добродошла, а осим тога и потребна, најшира и најјача могућа солидарност и подршка пријатеља из целог света. «Понашање Савета безбедности Уједињених нација у вези агресије НАТОа на СРЈ је пораз Уједињених Нација. То је веома лош знак и велико упозорење за читав свет, посебно за средње и мале земље, иако не само за њих. Сигуран сам да ви знате да су се СРЈ и Република Србије стално и искрено ангажовале у тражењу политичког решења за Косово и Метохију, у интересу свих националних заједница које тамо живе и које поштују наш уставни поредак.

Молим вас, господине Председниче, да се пријатељство Кубе настави акцијом у окриљу Покрета ради сазивања Координационог бироа несврстаних земаља и да група пријатеља одлучно осуди агресију НАТОа на Савезну Републику Југославију. Убеђен сам да би ваш лични углед био веома користан за подстицање земаља Централне и Јужне Америке, као и несврстаних земаља уопште, да подигну свој глас у снажној осуди ове вандалске агресије. Још једном, као захвалност за солидарност и подршку СРЈ, изражавам наду да ћемо остати у блиском контакту. Примите господине Председниче, изразе мог најдубљег поштовања. «Потписује Слободан Милошевић.» У ствари је било два рата, од којих један није завршен, и два злокобна Аснарова сусрета, један са Клинтоном и други са Бушом и његове две идентичне турнеје Мексико Сити-Вашингтон и Мексико Сити-Тексас, са истим циљем и истим недостатком етичких принципа, у којима Аснар сам себи додељује улогу ратног координатора променљивих председника САД.

Фидел Кастро Рус 2.октобар 2007 г.

ДРУГА И ТРЕЋА ПОРУКА МИЛОШЕВИЋУ И ЊЕГОВ ОДГОВОР

2. априла 1999 г. послао сам преко наше Мисије при ОУН другу поруку Милошевићу: «Препоручљиво је да не судите тројици америчких заробљеника. Међународно јавно мњење је веома осетљиво и створио би се снажан покрет против Срба». 5. априла 1999 г. сам му послао трећу поруку преко наших Мисија у ОУН и Југославији: «Према обавештењу новинских агенција, честитамо вам на одлуци донетој са тројицом заробљеника. Врло је паметно и исправно обећање о добром третману и ослобађању када престане бомбардовање. Уништили сте маневар који су вршиле САД да би против Србије окренуле своје јавно мњење, које је веома подељено у вези агресије. Немилосрдна бомбардовања цивилних објеката и херојски отпор српског народа имају ођека у Европи и ван ње, чак и у крилу самог НАТОа.»

Истог дана 5., стиже званични одговор Милошевића преко његовог Амбасадора у ОУН: «Желим да пренесем моју захвалност Председнику и народу Републике Кубе за њихову симпатију и солидарност са нашим народом и земљом, жртвама агресије САД-НАТО. «Очекујем наставак његових веома корисних напора са лидерима држава, нарочито несврстаних земаља, да би схватили изузетну опасност која, за међународне односе уопште, проистиче из преседана створеног нападом САД-НАТО на суверенитет и независност једне мале земље.

Желим да вас позовем и да вас замолим да пошаљете једну личну поруку председницима Мандели, Нујому, Мугабеу, Оасању, Ролингсу и Ваџпајеу са молбом да осуде агресију, а ако су то већ учинили, са молбом да понове ту осуду, са циљем мобилисања најшире могуће подршке Несврстаних Југославији у овом тако значајном тренутку, јер се агресија и даље одбацује. Примите моје најтоплије поздраве. У вези тројице америчких војника веома ценим вашу пријатељску сугестију и желим да вас обавестим да су ти војници под пуном ратном спремом продрли у дубину југословенске територије користећи оклопна возила. Спроводи се истрага у вези тог догађаја. Они су и даље третирани на хуман и озбиљан начин. Ваша сугестија је схваћена и практично прихваћена. Не журимо са извођењем војника пред суд. То нећемо сада учинити. Можда касније, а можда и не. Нећемо то радити на брзину.»

Фидел Кастро Рус 4.октобар, 2007.године

Приредио: Д.Опачић Извор: Архив Удружења грађана “Слобода”, Београд

Oznake: Jugoslavija, Kuba, NATO, revolucija, Slobodan Milošević, Fidel Kastro